Branka Petrić Fehmiu: Pismo Jasni Diklić

Nedavno dobivam ponudu od Dine Mustafića za ulogu u njegovu filmu "Paviljon" gdje ću neočekivano upoznati (u Zenici gde se film i snimao) tu sjajnu osobu Jasnu Diklić.

Tako sam imala šansu da s njom delim filmsku scenu, a kad smo bile slobodne i da uživam u njenom društvu. Gde je Jasna, tu se uvek oseća život, nešto kao da pršti i za čas nas sve preplavi njen smeh.

Piše: Branka Petrić Fehmiu, glumica

I, evo, držim u rukama njenu malu po obimu, ali čarobnu knjigu "Zapisi s Marindvora" u kojoj su sakupljene na jednom mestu desetine njenih, pre toga na Radiosarajevo.ba objavljenih, pričica, eseja, kolumni, osvrta. Na naslovnoj strani njena karikatura s poznatom, razbarušenom kosom; oko nje srca, note, a umesto olovke Jasna u ruci drži cvet ruže s bodljicama. Pročitala sam knjigu.

Draga Jasna,

pišeš o toliko stvari koje i mene bole, sve je nekako jednostavno, autentično – kao najbolja i najtačnija gluma visokog dometa. Bogatstvo u zapisima, toplota, širina, nešto što kažeš na takav način da čovek tomu ne može ništa da doda niti da oduzme.

Od teksta Živjelo pozorište (sa sličnim problemima smo se i mi borili, te odluke su nas skoro dotukle, ali pozorište je preživelo), preko posvete našem reditelju Dinu Mustafiću pa do kolumne "U pozorištu je ubijeno tristo ljudi”, knjigu sam pročitala u jednom dahu.

Tekst "Žurim u pozorište” istinski me uzbudio. Da se sazna toliko o tebi, da te vidim u Sarajevu koje se uništava i opseda više godina (Bekim je stalno govorio: Zar je moguće da je Sarajevo pod opsadom duže od Staljingrada?!) i u kojem pišeš kratko pismo prijateljici koje predaješ Susan Sontag koja izlazi iz opsednutog Sarajeva da ga nekako prosledi na datu adresu, a to pismo završavaš rečima: Ne mogu više da ti pišem, žurim u pozorište. Bombe padaju, hladnoća, glad, smrt koja vreba s brda, ali u pozorište mora da se stigne. To si ti.

Najedanput, pišući ove reči, prisećajući se pročitanog, uplašila sam se da nemam kapacitet da na pravi način iskažem sve što osećam o nečemu što je tako bogato i sveobuhvatno. Nema čitaoca koji se neće identifikovati s tobom. Kao da čujem – tako je, Jasna; to je istina, Jasna; kaži, Jasna; naljuti se; obraduj nas; zaštiti nas; podseti nas!

Starost, migranti, Srebrenica, korona, Damir Imamović (za mene otkrivenje), predstava ,,Snijeg” (r. Dino Mustafić), zemljotres, poštar, penzija, izuzetan tekst ,,Put ljubavi LGTB populacije”, rad s mladima (što je najbolje i najvrednije za budućnost jednog naroda)… kako izvanredno obrađene teme!

I, evo, šetamo ulicama Zenice, ljudi ti prilaze, pozdravljaju te i čestitaju ti, pokazuju svoju ljubav. Vraćaš im s osmehom.

"Jasna, pa ti si Jasna Nacionale” - kažem ti. Pa i ime govori o tebi, takođe.

Treba moći, znati, biti, delati, živeti na način kako to radi Jasna Diklić.