Stefan Simić, srbijanski pisac: Najduži aplauz za NPS u Beogradu

Sinoć, u Beogradu, nakon dugo vremena 
Gostovanje Narodnog pozorišta iz Sarajeva
Predstava “To nikad nigdje nije bilo”
I jedan od najdužih aplauza kojima sam prisustvovao
Predstava o ljudima koji su preživeli rat u Sarajevu

Piše: Stefan Simić, srbijanski pisac

Po romanu Tvrtka Kulenovića, “Istorija bolesti”
Divna igra sarajevskog ansambla
I jake antiratne poruke
Nažalost, upućene nama koji, manje više, sve to znamo, i osećamo
Dok onih, koji sve to negiraju, u publici nije bilo
Na kraju svima nam je bilo puno srce
Meni su pošle i suze
Da li zbog same predstave

Trending

Bećiragić nakon poraza od Hrvatske: "Razlika od 13 koševa ništa ne znači u ludnici u Skenderiji"

Teme
Da li zbog iskrenog aplauza koji je trajao i trajao
I spoja, nakon dugo dugo vremena, Beograda i Sarajeva
Predstava je potpuno lišena mržnje, nacionalizma, nabijanja krivice
Jedna od ključnih scena je gde se glumci valjaju u krvi
Ili kada nose balone sa vodom, kao asocijacija na nestašicu

I gde kada pođeš po vodu, kao da si pošao po smrt, zbog snajpera sa okolnih brda
Ili kada nabrajaju imena mrtvih
Iz njihove generacije, koji su stradali
Ili kada upale stotine predivnih lampi, za sve one, kojih više nema
Ili pesma na kraju

Koja sve to objedinjuje
Ništa lepše nego gledati neku novu mladost
Koja slobodno igra, peva, pleše, na sceni
Neopterećena podelama, a opet, duboko svesna, svega što je bilo
I koja se obraća publici
Malo u rediteljevo ime, a malo i u svoje
Nema budućnosti bez pomirenja
Nema budućnosti bez svesti o tome šta je učinjeno
Jedna od rečenica koje su mi ostale ~ ne možeš da ubiješ grad dok ne ubiješ sve ljude.”
Koji su ponosno prkosili
Gladni
Sluđeni
Iznevereni
Ali hrabri

Srećom, ne sećam se tog vremena
Tek sam bio rođen
Ali da se sada dešava nešto slično
Verovatno bih izludeo od nemoći
Da zaustavim ubijanje ljudi
Rečeno je u predstavi, da je, prosečno, na Sarajevo, padalo oko 350 granata dnevno

Ko je to preživeo, a ostao je, koliko toliko čovek, treba mu iskazati najiskrenije poštovanje
Ništa gore od ludila rata
Kada ne znaš zašto te tuku, ni odakle
I misliš da će da prođe, a nikako da se završi
I čekaš da prođe
Ili uzimaš pušku da se braniš

Da, na kraju, i najmiroljubiji ljudi
Kreću u ono najgore
Nikada se ne ponovilo
Nikome se ne ponovilo
Šta drugo reći
I hvala narodnom pozorištu Sarajevo, u nadi
Da ćemo sve češće gledati predstave iz regiona
I učiti jedni od drugih
Ne samo kako stvarati
Nego i kako biti, i ostati čovek

A to je prva, i glavna, poruka ove predstave
A i života
Koji se ovde slavi
Uprkos svemu
Uprkos svima