Jasna Diklić: Došla penzija

Peti u mjesecu i redovi ispred banaka.

Čini mi se da bi tog dana mogli napraviti statističke podatke koliko u Sarajevu ima penzionera, invalida, teško bolesnih, neuhranjenih, depresivnih, jer to su svi oni koji stoje u redu i sigurno neće dočekati bolje dane.

Čekaju mirno i dostojanstveno. Kako dostojanstveno?

Željela bih da im poručim da njima upravljaju surovi ljudi i kad im kažu da se prepuste beznađu, treba da im pljunu u lice!

Zbog poniženja kroz koja prolaze radi povećanja od 2,8%.

I kada im novinari postave nesuvisla pitanja u anketama za tv kanale, onako u hodu. I kada se vraćaju iz apoteke sa štapom u ruci ili iz pošte. Kada baš oni prvi u redu opet mirno stoje da plate račune na vrijeme. I kada oni sa minimalnom penzijom dobiju povećanje od 10 KM pa odu na pijacu da kupe dva krompira za ručak.

Tim bezočnim „slučajnim“ ljudima koji odlučuju o njihovim penzionerskim životima treba pljunuti u lice.

Naša država je leglo „slučajnih“. Naš grad bi trebao da bude sistem, ali to nije, jer grad je civilizacija. Grad je previše kompleksan da bi opstao ovako kako su ga „slučajni“ oblikovali.

Grad takođe čine i zadovoljni penzioneri. Penzioneri bi trebali imati sistem u kojem neće stajati satima u redu za penziju koja najčešće liči na milostinju.

Grad, naš grad, neće zadugo prestati sa hajdučkim načinom vladanja. Naš grad zadugo neće prestati sa redukcijama vode, naš grad će još dugo imati poplave i klizišta, naš grad će još dugo graditi građevine-monstrume...

“Slučajnima“ gradovi i sretni ljudi ne idu baš od ruke.

Nikako da naš grad odraste, da se uozbilji, da nam pokaže da u njemu još ima građanskih zakona i pravila. Grad se osjeća poniženo i jadno, baš kao i naši penzioneri u njemu.

A, gradili smo ga s mnogo boljim namjerama.