Damir Dvorniković: U čast zlatnim danima basketa

 „Uh, što dobro bi! Kako volim ovaj basket“ još zadihan od trčanja promrmlja golobradi osnovac. Njih četvorica uvijek malo duže ostanu poslije tekme ili časa tjelesnog, da malo „ispušu“, prokomentarišu kako je ko igrao i da uživaju u planiranju šta da odigraju slijedeći put. A i u svlačioni je nekako opuštajuće i fino. Pogotovo kad odigraš dobro.

Piše: Damir Dvorniković za Radiosarajevo.ba

„Stari mi se sinoć pravo nervozan vratio sa termina“, reče jedan od njih, gužvajući mokri dres u rukama, „klub zbog kojeg je uredno luftao sa časova u srednjoj se raspada. Tone. E, a moji su se upoznali na utakmici“ doda drugi. Oboje su voljeli ići na košarku, a onda ništa i nisu mijenjali, samo su nastavili ići zajedno. Srećom, skontaše na vrijeme da i mene povedu, pa vas ja sad razvaljujem na basketu hehe.“ I preostala dva momčića rekoše da su se i u njihovim kućama često spominjale moćne tekme kad su se tribine tresle, a strašne ekipe „Partizan“, „Cibona“, „Zvezda“ i „Jugoplastika“ sa strahom dolazile u Sarajevo. Znale su da ih tu čeka jedna žestoka ekipa koja igra jak basket. „Da ste mi živi i zdravi rajo moja, ja sam mnogo tih mečeva i gledao. Stari me navukao na snimke“, uključi se mršavi klinjo što je tek sada došao do daha. „Stvarno su ljudi igrali!“

Ma NBA je meni zakon!“ doda četvrti, „ali gledao sam ih i ja, nije da nisam. Dedo me znao ucjenjivati, rekao bi mi da ćemo naručiti pizzu ali da ćemo je jesti uz pravu košarku. I onda bi vrtili dvd-e. I njemu je baš vokri. Kaže da je uživao na košarci. Nekad nije mogao zaspati poslije utakmice, a nekad bi se danima osjećao baš dobro. Volio je taj klub, znam, vidim da mu je žao. Drugi su ljudi tu, ali ime je ono što ostaje da se pamti. Tako kaže“.

„Hajmo zaigrati jednu igru“, predloži Dženo, momčić s početka priče, „zamislite da igramo protiv nekog zeznutog protivnika. Najzeznutijeg. Svako od nas neka prizove koga god hoće od ljudi što su bili u klubu. U odbrani igramo čovjek na čovjeka, a u napadu ćemo nešto skontati. Zazivajte slobodno  prvotimce, a i one sa klupe, svi su važni. Slobodno maštajte, nahajcajte atmosferu, možda iščarlijamo nešto. Za tim našeg grada i svih vremena".

"Kao prizivanje duhova?“ upita Ado, najvitkiji među njima. „Ma jok haveru, igramo virtualni meč. Ja zovem Bošu Tanjevića i Svetislava Pešića da prodrmaju tim. Zovem Maria Primorca da je ubaci u koš 'nako na finjaka, poluhorogom. Pa Firića da otme loptu i Nenu Markovića da coolerski zabije tricu i potuče se ako treba".

"Ma mojne frke. Igračine su ovo. I sve rješavaju na parketu, vještinom. A kad smo kod trica pozivam Miroljuba Mitrovića i Zdravka Radulovića, a prije toga Dževdo Alihođić lijepi bananu protivničkom centru i dodaje Bori Vučeviću. Boro se zabija u reket i zakucava ljevicom“, zadihano nabraja dječarac što mu se roditelji zagledaše jedno u drugo na nekoj davnoj a za njih dvoje istorijskoj utakmici.

„Lance Williams“, reče fan američke profi lige. „Ma WTF?" Zagraktaše ostala trojica na prvu. „Ma može Lance“, složiše se, lafac je i dobričak. „Zovem, zovem. . . Samira Avdića, Teomana Alibegovića, čovjeka za hiljadu sklekova Radenka Dobraša i Seju Bukvu i Dinu Bilalovića da zatvore reket. Postaje vruče“ dodaje u transu „tanani“.

„Još se rezultat lomi, neizvjesno je“, govori Dženo, koncentracija mu na vrhuncu k'o da lično predvodi napad. „Predrag Benaček i Emir Halimić nam sad trebaju da poentiraju, a neka Draško Prodanović zove time out. Da kaže Parežaninu ili Saši Vasiljeviću šta da čine. Nema veze što smo izmiješali vremena i igrače. Svi su se borili za isti dres, igrali u jednom gradu, na jednom parketu. Disali sa svojom publikom. Ups, zvoni mi mobilni, Jure Zdovc nas zove iz Slovenije. Pita treba li nam šta. Da li da nam „zada“ zonu ili da i on istrči na parket?

Opako je. Šta mislite jel kucnuo čas da zovemo onog čije se ime više glasno ne izgovara?“ Pogledaše ga upitno, a onda im preko usta istovremeno šapatom pređe:“Kinđe!“ Rolling u Tuzli, dodavanje za nezaborav u Šeheru, mirna ruka u Madridu i bilo kojem kutku planete. Uspravna figura, uvijek pogled pravo.

Dženo je rođeni play i nastavlja: „Ako je ovo odlučujuća tekma, utakmica svih utakmica, moramo dati sve od sebe, a da li će to biti dovoljno. . to nije na nama. Zato raja, Mirza ne dolazi sam, uz njega su Rašo, Varaja, Sabe Hadžić. Vidim Mutapčića, krade lopte, Đogić i Izić pogađaju. Bosiočić i Zrno tada, a Bećiragić, puno godina kasnije, vrište na klupi gladni igre. Uuhhhh. Muk odjednom. Kao da su radijatori u prostoriji podivljali. A nisu. Čista energija. Pozitivna".

„Hajmo ljudi, pođimo kućama. Mene ovo protreslo pravo. K'o da su dva sata igrali presing na meni. Dali smo kol'ko smo mogli. Izvinimo se samo još tolikima koje nismo stigli pozvati. A čekaju da istrče. Nismo ih zaboravili!“

Ustade Dženo polako, ostali u tišini za njim izgegaše iz svlačione. Šute, a neki poseban filing u zraku. Kad su se već pozdravljali u dvorištu škole, Ado se sjeti da je zaboravio majicu pa otrča u svlačionu. Pošto je već tu, poželi da se kao i obično još jednim pogledom oprosti od dvorane i koševa u njoj.

Dok je stajao na rubu parketa ugleda nešto što nikad neće pominjati svojim drugovima, svojim vjernim suigračima. U danima koji dolaze nikad se neće moći ni zakleti da je to stvarno vidio. Ali jedna mrežica na obruču se lagano zanjihala, pa druga. U Sali su svi prozori zatvoreni, znao je. Zrak je stao. Zatalasale su se mreže i na pomoćnim koševima. Buljio je i nije znao šta ga više obuze. Goli adrenalin i napetost ili sreća što se s loptom druži i dan i noć i što će još dugo to da čini. Igra za uživanje. Krene, a niz ta krhka leđa budućeg košarkaša kliznuše žmarci. Čitav roj. Nije se okretao, ni usudio da pogleda.

Ali sa sredine parketa kao da su mu mahali uvijek tihi i mirni „čarobnjak“ i njegova vanvremenska raja.