Nenad M. Obradović: Mehmedinović ispisao možda svoju najtišu i najmelankoličniju knjigu

U poznatoj priči »Shakespeareovo pamćenje« Jorge Luis Borges bavi se fenomenom ljudskog pamćenja kao »haosom neograničenih mogućnosti«. Što je čovjek stariji, piše Borges, sve se više mora boriti s rastućim bremenom sećanja.

Piše: Nenad M. Obradović

Pamćenje, ipak, za razliku od sećanja ima u sebi vremensku distancu koja događaje vezuje za određena lica, situacije, mesta, susrete, ulice, mirise, ukuse, datume. Pamćenje zahteva punctum. Pamćenje je, dakle, najbliže pojmu nostalgije.

Trending

S ove strane Drine | Dragan Banjac: Halo, UEFA!

Upravo sa motivom nostalgije kao mogućim pojašnjenjem suštine ljudske egzistencije, Semezdin Mehmedinović završava fragmentarnu knjigu mikroproze »Rat je bio budistički samostan« (Multimedijalni institut, Zagreb, 2026). Kao izuzetan pripovedač, sklon detalju i unutrašnjem svetu likova, Mehmedinović u ovoj knjizi ispisuje hroniku svojih »davnih života«, pa pomoću detalja i naizgled običnih, svakodnevnih situacija, zalazi duboko u svetove nostalgije, tuđine i melanholije.

Blistav prozor

Pisac govori glasom svim onih ljudi koji su utišani pred apokaliptičnim duhom vremena, priziva tišinu, mir, posvećenost vlastitom životu i opuštenost kakva je svojstvena nomadima, marginalcima i rubnim pojedincima. U jednom poetskom zapisu tako piše: »Ja samo želim kolibu nadomak rijeke, dovoljno da u nju smjestim svoje tijelo. I blistav prozor s kojeg se daleko vidi.« Ili na drugom mestu: »Radovati se osami, bacati ribe na vreli žar, stajati uz grane smokve.«

U ovoj knjizi puno je lica i susreta, tragova i ožiljaka. Puno razgovora i tišine. Posredi je knjiga poetskih fragmenata, zapisa na granici između poezije i eseja, rukopis u kome se autor vraća na prošla mesta i događaje, ljude i slike iz svoje dalje i bliže prošlosti. Knjiga je ovo upečatljivih slika, poetski nijansiranih intimnih beleški poput onih sakupljenih u ranijim Mehmedinovićevim knjigama kao što su Knjiga prozorâ (2014) i Ovo vrijeme sada (2020).

01.08.26. 20:14

MALI ŽIVOTOPISI | Semezdin Mehmedinović: Otišao sam po kubanske cigare, završio u priči o Pepeljugi

Ovaj put s više melanholije i duboke meditacije, budući da se u zapisima narativno prelamaju različite sredine, običaji i epohe. Sa jedne strane Bosna pre, tokom i nakon rata, sa druge Amerika kao mesto egzila, svojevrsna utopija, čežnja za daljinom. Iako je ova knjiga pohvala putovanju i otvorenom prostranstvu nezalaznog pogleda, u njoj se zapravo autor neprekidno zadržava kod kuće, u okrilju svojih sećanja koja, njegovim rečima, ne pamti svest, nego telo. To je pamćenje koje pokreće vrtlog emocija, nemir i prkos, čudnu čežnju za povratkom kući, koju autor sažima u pitanje: »Zašto neko umoran i na rubu starosti odluči da se vrati kući?«

Kako se poistovećuju rat kao nasilje i budistički samostan kao mir?

Fotografije Milomira Kovačeviča Strašnog nastale u Sarajevu pod opsadom, čijem su liku i delu posvećene neke od najnežnijih stranica ove knjige, prizvale su u sećanje reči jednog Sarajlije da je »rat bio budistički samostan«. On je to bio jer se nikada kao u ratu nije između ljudi razvila toliko jaka solidarnost, pa i neka sasvim osobena i do tada neviđena kreativnost, koja je zapravo nastala u trenutku krajnje prepuštenosti neizvesnoj, ali sveprisutnoj smrti. U upućenosti jednih na druge, rat je čoveka vratio izvornoj ljudskosti.

"Šta ti misliš, ko si ti, Semezdinoviću?"

U svakom se trenutku moglo ne biti, pa se živelo sa svešću da je život u trenutku jedinstven i neponovljiv. Danas, pak, prevladava birokratizacija imaginacije koju Mehmedinović, nakon godina života u Americi, vidi kao pretvaranje kreativnosti u logički stroj. Ljudi su istrebljeni, ostali su »pusti krajolici neopisive ljepote«. Mehmedinoviću nedostaju jutarnji rituali iz detinjstva, sarajevske pekare, šetnje. Umorio sam se, piše, »od nasušne potrebe da govorim o logorima u svijetu. Divno je doba mladosti u kojem smo govorili o logosu«. Nedostaje mu, priznaje, osmeh pesnika Marka Vešovića koji je zarazno širio na sve oko sebe.

Dok ovo čitam ne mogu da se ne setim jednog susreta koji autor pominje u svojoj knjizi Ovo vrijeme sada (Fraktura, Zagreb, 2020). Tu on, između ostalog, opisuje sarajevsku šetnju sa Markom, koji je o književnosti govorio glasno i strastveno i dodaje, za mene nezaboravne reči, koje sažimam u poentu da se u šetnji može najbolje razgovarati o poeziji jer se tada glas usklađuje sa zvukovima ulice, dok srce lupa, a misli postaju brže. Susreti ostavljuju tragove. Još je živa slika Marka Vešovića koji na ulici umiren pita: »Šta ti misliš, ko si ti, Semezdinoviću? I čeka iskren odgovor«.

»Rat je bio budistički samostan« knjiga je upečatljivih narativnih i simboličkih slika u kojoj se mogu pronaći brojne reference iz književnosti, umetnosti, likovnosti, filma i muzike. Ona otvara duboka i trajna pitanja ljudske postojanosti u neprekidnom (životnom) lutanju. Knjiga je nadahnuta atmosferom, mirisima i bojama pejzaža, slikama rata i ljudskog otpora, i premda razlomljena fragmentarnim pričama, deluje kao da je napisana u jednom dahu, iz jednog prisećanja, jedne rečenice.

Ona je, pak, kolaž fragmentarnih tekstova i pesama pisanih u različitim prilikama, koji uprkos tome zadržavaju centralni motiv - stranstvovanje kao metafizičku ideju ljudskog postojanja. U najlepšem eseju knjige »Plava daljina« autor metaforički uzdiže kosmološki vitalizam života iznad ravnodušnosti i bespuća savremene civilizacije.

Čini to rečima: »Trebalo bi se ritualno buditi u zoru i ispratiti prelazak noći u dan? Gdje sve počinje, i gdje se sve završava?«

Treba još pohvaliti vizuelni identitet knjige (Dejan Dragosavac Ruta), koja je sama po sebi umetničko delo. Knjiga je platnenog uveza, dok su ime i naslov otisnuti sito štampom. Urednik je Petar Milat, štampana je u 500 primeraka, i objedinjena u 265 strana.

*Nenad Obradović, filozof i esejista, osnivač i urednik regionalnog portala za filozofiju i društvena pitanja Filozofski magazin