Svetlana Cenić: Tuđa sreća

Zašto su žene u BiH uvijek u sjeni muža, partijskog šefa, zašto su na usluzi svima, na svoju štetu, zašto ih se ne poštuje? Zašto se nezavisne žene ne cijeni? Zašto ni sami gender centri ne staju u zaštitu žena kad je to potrebno? O svakodnevnim, naizgled malim, u bosanskohercegovačkom društvu duboko ukorijenjenim problemima i položaju žena u BiH piše Svetlana Cenić u svom tekstu Tuđa sreća, objavljenom u knjizi Dolje ti rijeka, dolje ti je pruga/Žene u Bosni i Hercegovini.

„Upoznala sam sjajne žene. Upoznala sam žene heroje. Upoznala sam žene za koje se kod nas kaže da su “tuđa sreća”. To su one žene koje će svima činiti, svakome ugoditi, odricati se sebe zarad drugoga, stubovi porodice, kuće, života i čarobnice koje ni od čega naprave nešto, od sirovine naprave gospodina. Upoznala sam i žene kojima je jedino zanimanje da budu nečija supruga. Upoznala sam žene kojima se dan sastoji od šetnje između kozmetičara i frizera, zatim kupovine i onda nazad uz televizor. Upoznala sam i žene koje svoju ulogu vide u tome da budu lepe, baš kao one nekadašnje talijanske lutke koje su služile kao ukras na bračnom krevetu. Upoznala sam i žene koje znaju gde im se mozak nalazi, koje su pronašle ravnotežu sa vanjskim svetom i ostale svoje ali, i žene koje su me uz kafu ubeđivale da sam luda što ne izaberem šefa, uzmem člansku i živim lagodno. Zato, kada treba da kažem, ili napišem, nešto o ženama ili iz ženskog ugla, kako vole reći, razmišljam u slikama ili crticama.“

Svetlana Cenić (1960, Sarajevo), studirala je ekonomiju u Sarajevu, nakon čega je radila u Tešnju, Beogradu i Londonu. Prije početka rata vratila se u Sarajevo. Postdiplomske studije završila je na Cambridgeu. Bavila se različitim poslovima iz svoje struke: od vanjske trgovine, proizvodnje, konsultacija, planiranja, inžinjeringa poslova do javnih finansija. Smatra da su joj najjače oblasti održivi razvoj, javne finansije i vanjskotrgovinski poslovi. Radila je i kao ministrica finansija u Republici Srpskoj. Sa nekih fakulteta odstranjena je voljom vlasti. Piše kolumne u različitim bosanskohercegovačkim magazinima. Trenutno nije zvanično zaposlena, ali uvijek nešto radi. Što se tiče bračnog statusa, sretno razvedena, a skladno vezana, za sada. Živi i radi u Banjoj Luci.

SLIKA 1 – RAZVEDENA ŽENA ILI RASPUŠTENICA, PO BALKANSKI
„Razvesti se znači hodati pognute glave, skupljeno bar jedan broj manje od normalne veličine, jer kakva si žena ako si se razvela ili se, ne daj Bože, nisi ni udala? Raspuštenica – sam naziv sve kaže. Raspustila se ili ju je neko raspustio, pa je to kao drugo ime za nemoral, nepoćudnost ili škart. Razvedena, znači frustrirana, pa ima da uruči i zahvalnicu svakome muškarcu koji je pogleda ili joj priđe.“, piše Cenić i potkrepljuje rečeno vlastitim iskustvom:

„Do svoje 25-te godine sam diplomirala, udala se, zaposlila se, rodila kćerku i razvela se. Ne treba da govorim šta sam sve doživljavala kao raspuštenica sa 25 godina! Iste sekunde kada se saznalo niski start su zauzeli svi šefovi i direktori. Odbijanje je imalo efekat kao crvena krpa ispred bika. Šta ona misli ko je, pa neće?! Mene, direktora?! Promenila sam jedno pet radnih mesta, po kazni me stavili u odelenje plana i analize, gde niko ništa nije radio, da se opametim. Nuđeno mi je sve – od odlaska u inostranstvo do šefovskog radnog mesta u prijateljskim firmama. Iz Beograda sam otišla u Englesku da radim i, moram da priznam, bilo je relaksirajuće biti cenjena prema onome šta znaš i kako radiš.“

SLIKA 2 – ŽENE I ŽENE
„Onda, godinama čujemo te, već izlizane, priče o uspešnim ženama, bez da imaju uspostavljeni kriteriji o tome šta se u anketama podrazumeva pod uspešnom ženom. Verovatno me dožive kao klasičnu vešticu kada kažem da me ne dovode u istu ravan sa ženama koje uspeh duguju muževima, sa ženama koje uspeh duguju divljenju partijskom šefu ili sa ženama kojima je tata omogućio da se odjednom zovu uspešnim. Ne mogu, stvarno! Neka me radije zovu neuspešnom. Nemoj da svakoga/u ko se tri puta pojavio u medijima zovemo uspešnim/om, nemoj da svakog/u takojevića ili takojevićku, svakog evet-efendiju proglašavamo uspešnim/om samo zato što je bio ili bila na pravom mestu uz pravoga vođu sa pravim rečima komplimentirajući.“

Slici takozvanih uspješnih žena doprinose i same novinarke koje promovišu takve žene, smatra Cenić, sa svim tim pitanjima tipa “kako spajate porodični i poslovni život”, “radite li kućne poslove”, pitanjima koje niko nikada ne postavlja nijednom uspješnom muškarcu.

„Skoro čitam intervju sa jednom od bosanskohercegovačkih prvih dama. Gospođa kaže da su se ona i muž dogovorili na početku braka da ona neće raditi, jer deca ne mogu da budu pravilno vaspitana tamo gde oba roditelja rade. Eh, da mi je bila bliže! Da li to znači da ona ima pravilno vaspitanu decu, a sve one žene koje grade karijeru, ili su prinuđene da rade kako bi porodica imala bolji standard, nemaju dobro vaspitanu decu, odnosno nisu ih vaspitale?! Koju to poruku šalje ženama koje rade, ženama koje se obrazuju, ženama koje savijaju kičmu u fabrikama, samohranim majkama, ženama koje su već u pet ujutro na njivi, ženama koje menjaju svet nabolje?! Ako prva dama tako kaže, kakvu to raspravu o položaju žena očekujemo?!“

SLIKA 3 – ZAVIST I OVIST
One druge, materijalno i mentalno nezavisne žene, rijetko će naići na odobravanje, a najčešće će se susretati sa zavišću i bogatom listom uvreda.

„Ne biti deo grupe, ne misliti mozgom kolektiviteta, obično nacionalnog ili partijskog, pogubno je, a još ako je to žena, onda na sceni nije samo etiketiranje onim dobro poznatim epitetima domaćeg izdajnika, stranog plaćenika, špijuna, izroda roda svoga, već se lista “komplimenata” proširuje na fizički izgled, da li ima muško ili ne pored sebe, lagano ciljanje na eventualne seksulane frustracije, opisivanje njenog razvojnog puta kao skakanje iz kreveta u krevet, vođenje pažljive evidencije da li puši, pije i koliko, kako se oblači, kod koga se češlja, sa kim se druži, gde kupuje, kakvi su joj zubi, pa do temeljito iščešljanog rodoslovnog stabla.“

Šutnja udruženja žena i Gender centara
„Kada je formirano Specijalno tužilaštvo u Republici Srpskoj, dolaskom Milorada Dodika na vlast, trebalo je pokazati kako je Vlada Republike Srpske, zaboga, odlučna da se obračuna sa kriminalom i korupcijom, da preispita proces privatizacije, pa prvo što su uradili bilo je da uhapse pet žena, službenica Direkcije za privatizaciju. Dame su se odazvale odmah pozivu da daju iskaz, ali pozvani su i mediji, napravljen je scenario za ispiranje mozga širokim narodnim masama, pa su im pred kamerama stavljali lisice na ruke, tako vezane sprovodili u pritvor, gde su gotovo tri meseca bile u nehumanim uslovima. Te žene niti su bile nalogodavci, niti odgovorna lica, niti neke čivije u liniji komandovanja. Naravno, oslobođene su u dugačkom sudskom procesu, a i Vrhovni sud Republike Srpske je potvrdio oslabađajuće presude. I nikome ništa. Ni za porodice, ni za preživljenu bruku.

Sa ponosom ističem da sam bila jedina osoba koja je javno pitala i prozivala zbog skandaloznog odnosa prema njima. Sa stidom kažem da se ni jedno udruženje žena nije oglasilo, a o Gender centru Republike Srpske da ne govorim.

O odnosu prema novinarkama sa obe strane dejtonske ogradice da ne govorim! Psovke, vređanje ili seksistička izjava: “Ne mogu ti ja dati ono što tebi treba”, očito nijednom udruženju, niti Gender centru Republike Srpske nisu zasmetale. Niko se od tih udruženja ili institucija nije oglasio ni onda kada sam osvanula kao broj jedan na nekoj crnoj listi, ni kada sam kao nepodobna dobila otkaz, ni na brojne uvrede koje su odaslane na moju adresu.“

SLIKA ZA KRAJ
„Tuđa su sreća moje Bosanke i Hercegovke. Najbolje su. I jake i slabe i ponosne i trpeljive i borbene i pomirljive. Lepe i pod šamijama i u dimijama i u suknjama svih dužina, znaju da nose i pantalone, i našminkane i nenašminkane. Posle rata, prva multietnička okupljanja organizovale su žene. Najlakše je bilo uspostaviti veze među ženama. Znaju šta znači gubitak, šta znači strah da ti opet neko ne odvede najmilije; veće su u praštanju, najveće u činjenju. Samo, uvek nekako nečemu podređene, nekome priklonjene i oko nekoga savijene. Uvek tu za tuđu sreću, na svoju nesreću.“

Radiosarajevo.ba će u nastavcima objavljivati izvode iz tekstova iz knjige Dolje ti rijeka, dolje ti je pruga/Žene u BiH.  

Vezano:
Dunja Blažević: Da li žensko pitanje još postoji?