Svetlana Broz, Titova unuka: Srbija je potopljena u ludilo, vapi za normalnošću

U Srbiji su već odavno svi kriterijumi potpuno poremećeni i zato me više ništa ne čudi. Pre šesnaest godina u srpskom parlamentu, čiji su zastupnici nekad bili i Željko Ražnjatović Arkan i Vojislav Šešelj(!), donet je zakon kojim su izjednačeni četnici i partizani(!!!).

Piše: Svetlana Broz za Radiosarajevo.ba

Ali, kao što svi ti gubitnici u Drugom svetskom ratu nisu uspeli, ubijajući Jugoslaviju, da unište sve ono što je za Titovo i vreme partizana stvoreno, tako neće nikada uspeti da unište Titovo nasleđe, čak ni u Srbiji, gde je očigledno previše četnika 1943. prešlo u partizane, da bi se devedesetih godina prošlog veka njihova deca i unuci vratili izvornoj fašističkoj ideologiji svojih predaka, kao i mnogi partizani konvertiti, i doveli do genocida, koji ni danas ne priznaju.

Već trideset godina je ta ideologija manje više na vlasti u Srbiji, voljom onih koji glasaju, sa previše šizofrenih predstavnika, koje čak i njihov lider javno naziva idiotima, te zato ništa ne treba da nas čudi.

Ali, s obzirom na to da je šizofrenija najteža psihijatrijska bolest sa nepredvidivim posledicama, treba biti oprezan čak i kada glume da su ludi.

Tito je svoje mesto odavno zauzeo u svetskoj i evropskoj istoriji, o njemu se i danas govori i piše, njegova ratna antifašistička doktrina se i danas proučava na svetskim univerzitetima, posle preko 800 biografija koje su u celom svetu objavljene o njemu. Srbija u istoriji nije imala sve ukupno 800 političara o kojima je po jedna biografija objavljena.

Zanimljivo je da je u medijima u Srbiji objavljeno da su na svečanosti povodom 9. maja, Dana pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu i Dana Evrope (što verovatno u Srbiji većina i ne zna) u Narodnom pozorištu u Beogradu emitovane četiri pesme najljućeg zločinca među četnicima, ozloglašenog Dimitrija Ljotića, ali nisam videla da je iko od medija koje pratim objavio fotografije Tita i Mihailovića sa tog skupa. Pitam se zašto?

A pitam se i koliko je ljudi u Srbiji tog dana slušalo, makar samo za sebe, Betovenovu Odu radosti, himnu Evrope izglasanu pre pola veka?

Taj ružni i nemoralni pokušaj izjednačavanja pobednika i poraženog, koji se zove istorijski revizionizam, samo je poslednji u nizu ispiranja mozga stanovnicima Srbije, iako je većini to odavno učinjeno.

Ipak verujem da će ono malo čestitih, normalnih i moralnih ljudi u Srbiji imati jednog dana petlju da se suprotstave vladajućim idiotima koji pokušavaju istoriju da svedu na svoje vazalske i kolaboracionističke mere.

Srbija, potopljena u ludilo, vapi za normalnošću koja je ubijena sa Zoranom Đinđićem.