Rotkve i geleri sa Markala, trulež sa kioska

„Od Markala od Račka /Jasno je i nema oblačka / Sumnje: oni sve čine da smeste / Narodu kadrom samo za viteške geste“ (Miodrag Stanisavljević).

Piše: Bojan Tončić za Remarker.

„Nije ovo jedina priča u koju se, s pravom, smešta valjevska fabrika municije “Krušik”; drugi je povod ovom prilikom. Nije ovde reč o mafijaškoj državi koja valja oružje i municiju svih kalibara, nego o državi-agresoru koja je te artefakte svoje savremene istorije koristila za vlastite potrebe, umesto tinte za iscrtavanje granica Velike Srbije. Krvlju nevinih civila svih uzrasta i pogrešnih nacija. 'Krušikovim' je proizvodom, minobacačkom granatom kalibra 122 milimetra, srpski agresor 28. avgusta 1995. ubio 37, a ranio 90 civila na pijaci Markale u Sarajevu. Ta je granata sa oznakom 'KV 9307' na stabilizatoru granate (dokaz je porekla i datuma izrade projektila u julu 1993), ali i činjenice da je Jugoslovenska narodna armija ostavila oružje i municiju bosanskim Srbima, ili, odaberimo sami, da ih je sve vreme opsade grada snabdevala municijom za svakodnevno ubijanje i teror (prvo, svakako, ne isključuje drugo). Oba postupka države Srbije dokaz su njene agresije (Leksikon ratnih zločina, Roj Gatman, Dejvid Rif, Samizdat 92, Beograd, 2003.) na Bosnu i Hercegovinu, koju je, u ime naroda i matice, svih Srba sveta, na terenu započela državna banda kojom je komandovao kriminalac Željko Ražnatović, Srpska dobrovoljačka garda.

Zakasnela sila

Nije Srbija prodavala oružje bosanskim Srbima, nije im bio potreban Neobojša Stefanović na mestu ministra policije, ni njegov tata u 'Krušikovim' delegacijama, sve je bilo 'za dž', ustupljeno za realizaciju vekovnih snova, kao i usluge oficira i podoficira. Sad, da li je prodavala Bošnjacima, nije bilo dokaza (ko bi verovao Slobodanu Miloševiću). Pet granata doletelo je na Markale i Ulicu Mula Mustafe Bašeskije. Usledilo je ono što su milioni normalnih ljudi želeli, NATO akcija Namerna sila (Deliberate force), žestoki odgovor varvarstvu Vojske Republike Srpske, tako da je drugi masakr na Markalama (u prvom je ubijeno 68 ljudi, a 144 osobe su ranjene) bio poslednji veliki zločin VRS u Sarajevu. Grad je deblokiran, povučeno je gotovo sve artiljerijsko oruđe. O detaljima kasnije, a sada nešto sasvim isto, mali dokaz poslovične, patriotske laži o kojoj se, u odbrani nacionalnih interesa, više i ne postavlja pitanje. Sve je isprepletano, prvo se pojave nacionalni interesi, prazne glave su njihov rasadnik, potom se umese i stave u medije kao ugroženost i samoodbrana, a u konačnici nacionalni interesi i njihovi zastupnici počine okrutne zločine. Kama – branitelji srpstva gube ratove, dobijaju prezir, te široki prostor da se ratni neuspeh proglasi žrtvovanjem. Do nove prilike koju im pruža naivni svet.

Hiperprodukcija ogoljenih laži dokaz je da se tehnika nije promenila, najmanje 945 lažnih vesti osvanulo je prošle godine na naslovnim stranama četiri tabloida. Informer, Srpski telegraf, Alo i Kurir tokom 2019. objavili su najmanje 945 lažnih ili neutemeljenih tvrdnji samo na naslovnim stranama, a najviše ih je bilo u Informeru, 317, zaključuje se u analizi portala Raskrikavanje (KRIK). “Najviše laži je izrečeno na račun opozicije i njenih lidera, dok su se u isključivo pozitivnom svetlu predstavljali Aleksandar Vučić i Vladimir Putin”, zaključuje se u ovoj analizi. Kao i to da su tabloidi hvalili Rusiju, brižno ukazujući na opasnost od Albanaca i NATO. I na specijalni rat koji se vodi protiv nevinog srbijanskog predsednika.

Patriotsko istraživačko novinarstvo i izmišljotine

Laž je istina, jer je naša i mi znamo kako s njom da postupamo. Ili, kako će nas poučiti potonji lik u ovoj priči, laž je krucijalni dokaz da se nije dogodilo to što se dogodilo, i, ako se dogodilo, niko nije znao, i da Markale, zapravo, i ne postoje, kao što ne postoje Batajnica i Petrovo Selo, Rudnica i Tomašica, Omarska i Keraterm. I kako porodicama nisu predavane kosti ubijenih albanskih civila, a sve ostalo bilo je davno, niko se ne seća. I niko neće da prizna genocid u Srebrenici. Ni okrutno ubistvo braće Bitići. Ni porodice Beriša i Bogujevci, ni bombe u piceriji “Kalabria”, ubijene mladiće u kafeu “Panda”, izgorele ljude na Bikavcu…

A sad obećana nepretenciozna geneza srbijanskih velikokalibarskih, dalekometnih laži u kojoj ćemo se upoznati sa Večernjim novostima i istraživačkim naporima jednog nacionalnog pisca.

Tržnica i neljudskost

U potrazi za istinom o nepostojanju srpskih zločina na koje su huškale devedesetih, Večernje novosti brane svim raspoloživim poštenjem i profesionalizmom temeljne nacionalne interese, objavljujući da su masakre civila na pijaci Markale februara 1994. i avgusta 1995. izveli Bošnjaci, ubijajući sebe same, ne bi li za njih optužili Srbe, te izazvali intervenciju međunarodnih snaga. U napisu pod naslovom „Probija se istina o Markalama“ od 24. decembra prošle godine (autor S.J. Matić) Večernje novosti lažu. Pišu da su oficiri misije UN zaključili da je „masakr (drugi, avgusta 1995, prim. aut.) najverovatnije sproveden od strane bosanskih vojnih snaga i to prema sopstvenom stanovništvu“. Pozivaju se “Novosti” na to da je „obaveštajne podatke“ objavio švajcarski portal Swiss Propaganda Research u svom izveštaju. Nema u “Novostima” ničega o sumnjivom dignitetu srodnog portala, ali, ima dodatak: Swiss Propaganda Research se poziva na tajni izveštaj švajcarske Federalne obaveštajne službe (FIS).

U tekstu ovog portala koji često zaranja u teorije zavere, objavljenim pod naslovom 'Propaganda u ratu u Jugoslaviji', nema pozivanja na Federalnu obaveštajnu službu. Večernje novosti lažu, ističe i švajcarska obaveštajna služba kojoj je to verovatno prvi ovakav demanti od osnivanja: 'Izveštaj FIS-a koji je spomenut u tekstu ne postoji i stoga predstavlja lažnu vest. Demantujemo da je sadržaj ovih tekstova baziran na bilo kom obaveštajnom izveštaju i distanciramo se od njega', odgovara na pitanje portala Raskrikavanje koji je projekat KRIK-a švajcarska obaveštajna služba. I konstatuje da je Swiss Propaganda Research 'poznat po sumnjivom izveštavanju'.

Siroče u “Novostima”

A Sputnjik Srbija piše, pozivajući se na Novosti: 'U dokumentima švajcarske obaveštajne službe se navodi da su politička i medijska propaganda, koje su služile kao okvir za rasparčavanje bivše Jugoslavije u međuvremenu dobro istražene. (…) Pod takvim primerima se pominju ,srpski logor smrti Trnopolje’, ‘Markale’, kao i Srebrenica, za koju se navodi da je ‘najtužniji vrhunac rata u Bosni’.' Podsećaju nas “Novosti” na svoje ratnohuškačko posrnuće, iz vremena kada su objavile novembra 1994. godine sliku Uroša Predića (1857-1953) 'Siroče na majčinom grobu' kao fotografiju, a uz nju i znakovito objašnjenje: 'Najveće žrtve ratova su deca. Tako je i u ovom, najnovijem, u kojem srpski narod ponovo brani svoj goli opstanak. Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole.' Od septembra 2017. glavni urednik Novosti je Milorad Vučelić, prvi direktor Radio televizija Srbije (1992-1995), koji će realizovati odstrel profesionalaca iz Televizije Beograd i Novi Sad, pozvati na hvatanje dezertera, optužiti Davorina Popovića, Kemala Montena, Josipa Pejakovića i druge umetnike, personifikacije jugoslovenstva, da u Sarajevu drže javne kuće sa maloletnim Srpkinjama.

Lavovi nastavljaju posao “tigrova”

Direktora za čijeg će vakta dopisnica sa Pala Rada Đokić izustiti: 'Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!' Zar onda nije logično bošnjačko suicidno granatiranje pijace na kojoj se malo toga zelenelo. Kao što najavismo, evo kako to deluje u istraživanju ozbiljno zabrinutog pisca čija je strepnja vazda bila dublja od nade.

Dobrice Ćosića, naravno, ko bi drugi bio verodostojanu presuđivanju. Od Dobrice i – videćemo – Božice, od knjige do Večernjih novosti, do istine. Obraća se Dobrica Ćosić, uz kratku ekspoziciju da pripremi konzumenta svojih kupusara, ekspertima za zločine: “Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’” (Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.).

Van sumnje, van razuma

Istraživanje se nastavlja, s leva na desno ulazi Božica, žena oca nacije, da dopuni viski i pršutu za Dobricu i Nikolu Koljevića koji se neobično brzo zatekao na Dedinju. Dramatično. Božica na ivici suza, gotovo nerazumljivo: 'Nikola, jeste li Vi stvarno sigurni da tu sarajevsku pijacu nisu granatirali Srbi?’ ‘Naravno, Božice! Ko može da opravda ubijanje žena, civila, dece, koji gladni kupuju mrkvu i glavicu luka? Kunem ti se u decu, proverio sam, to je muslimanski zločin. Ako bi Srbi tako nešto uradili, mada i naši vojnici čine zločine i svete se Muslimanima i Hrvatima, ja bih se spakovao i sa Milicom i Bogdanom napustio Bosnu. Zatražio bih službu u Srbiji da negde predajem deci narodnu poeziju’… Nikola je borbeni optimista, kao i uvek od kad je stupio u borbu za srpska prava i Republiku Srpsku (ubio se pištoljem 1997, op. aut.)', zaključi pisac (isto).

Istina je, ko bi posle svega mogao da posumnja, beletrističko-fikcijska, fakata, tek naizgled, manjka; imao ih je sudija Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu Alfons Ori, izričući presudu Stanislavu Galiću, prvom komandantu Sarajevsko – romanijskog korpusa, jedinice koja je terorisala Sarajevo i ubila najveći broj civila. 'Dokazi pokazuju van razumne sumnje da su sarajevski civili zaista bili meta namernog napada snaga SRK. Pretresno veće je saslušalo 171 svedoka koji su proživeli napade na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici, ili čistili gradske ulice. Deca su bila meta napada dok su se igrala ili šetala ulicama. Napadi su uglavnom poduzimani danju. Nisu bili odgovor ni na kakve vojne pretnje', kazao je sudija Ori.

Tokom 1425 dana opsade poginulo je oko 14.000 ljudi, a oko 50.000 je ranjeno. Komandant opsade dobio je doživotnu robiju. Na Markalama se trguje. Prodaju se i kupuju rotkva i cvekla. I u Srbiji rađaju. Tu, međutim, jedino savest ne uspeva", napisao je Bojan Tončić za Remarker.