Nebojša Šerić Šoba: Petarde

Piše: Nebojša Šerić Šoba

Skakutao sam kao klokan sa jednog ostrvca suvog asfalta na drugo, cijeli trotoar je bio prekriven “bljuzgom”, mokrim snijegom koji se u turobno zimsko popodne lagano topio i natapao sve, a velike ledenice su uz buku padale sa krovova i fasada na asfalt i krovove automobila i tjerale strah u kosti prolaznicima. Komunalno preduzeće “Rad” je vješalo novogodišnje ukrase niz Titovu ulicu, nespretno su zatezali sajle. Automobili su povremeno šlajdrali sa “ćelestone” gumama, zapljuskujući prolaznike na trotoarima koji su uzvraćali psovkama.

Moje nove novcate“Adidas” čizme su pukle i mokri snijeg je kroz poveliku pukotinu nezaustavljivo nadirao unutra i još više natapao već mokre čarape i smrznuta stopala. Sav sam se jezio i u sebi psovao (sve je mirisalo na upalu grla i ležanje u krevetu, na obloge od krompira za izvlačenje temperature) pokušavao da udarcima od rub trotoara barem donekle izbacim visak vode napolje. Ne znam kako se desilo da nove novcate čizme kupljene u “Planici” tako brzo puknu, kao da su napravljene od kartona. Otac mi je  fino govorio da “imitacija skaja” izgleda lijepo i da su čizme estetski savršene, ali da će se to jako brzo raspasti. Bio je u pravu. Tih dan-dva sam zaista bio kao na krilima u novim čizmama, ali jedan jedini nesmotren potez je napravio rupu koja se nije mogla popraviti. (Stari obućar iz “Kralja Tomislava” je sutradan samo odmahnuo glavom i vratio ih nazad preko pulta.)

Uprkos groznom osječaju u čizmama, kojeg nisam mogao gurnuti u drugi plan, išao sam dalje, od jedne na brzinu sklepane drveno-plastične novogodišnje tezge do druge, zurio u višebojne novogodišnje čestitke koje su uglavnom žene kupovale, u raznorazne maske, ukrase za jelke koji su se lagano vijorili na vjetru, u upaljene prskalice, milicionere koji su sve posmatrali sa podozrenjem, u prodavce pečenih kestenja koji su ih kroz dim agilno trpali  u papirne kese, prodavacice žileta i plastičnih kesa, mokre novine na trafikama, električnu rasvjetu koja je već u 5 popodne bila upaljena uprkos redukciji struje, u izmaglicu ulice koja je obilovala viškom ugljen-monoksida na čije opasno prisustvo su već građani bili upozoreni preko sredstava javnog informisanja.

Došao sam do tezge koju su mi drugari preporučili. Sačekao sam da se babe raziđu, prišao sam i stidljivo pitao prodavca-studenta: ”Imaš li petardi”?

“Ima, ima…kako nema!…Koje ti trebaju?”, govorio je tiho dok je tapkao usred bljuzge, za plačicnom folijom iza leđa niz koju se slivala voda, dok se sa čačkalicom u ustima osvrtao naokolo u potrazi za uniformisanim licima. Izvadio je iz dzepa veliku zelenu petardu sa žutim vrhom. “Ove najjače dreknu!...Samo je baci što dalje od sebe, i to je to” slijedilo je kratko uputstvo. Onda je izvadio “žabice”, manje petarde koje nisu baš toliko opasne, ali su zabavne za manje zlobe za mnogo nižu cifru. Uzeo sam desetak zelenih i šaku žabica (Ne znam kako sam našao pare za to, stvorile su se). Odmakao sam se dvadesetak koraka od tezge i ispred ulaza u izdavacku kucu ”Svjetlost” zapalio fitilj jedne žabice. Bacio sam je ali... pala je u bljuzgu i samo se blago zadimila. Ćorak. Bačene pare. Tu sam se već unervozio: možda me tip prevario, dao mi pokvarenu robu. Trebalo je testirati stvar na pravi način. Krenuo sam par metara dalje i ugledao neke djevojke koje su se lagano gibale putem Prve gimnazije, sa torbama prebačenim preko leđa, napravljenim od starih teksas pantalona. Izvadio sam šibicu, kresnuo veliku petardu i bacio je tik iza njihovih leđa. Petarda je dreknula ko grom, cure su se isprestravile i krenule da mi psuju familiju, neke babe sa cekerima su pokušale da me zaustave i očitaju mi lekciju, a ja sam se brže-bolje udaljio, zadovoljno trljajući ruke, zaboravivši na kritičan status unutar mojih čizama.

Išao sam gradom i bacao petarde u stubišta, na trafike, u tramvaje i kroz poluotvorene prozore stanova u prizemlju. Zabavi nije bilo kraja, kao ni bijesa ljudi koji su iskakali iz cipela prestravljeni eksplozijama. U neka doba petardi je nestalo. Nije bilo para za nove. Nisam ni primijetio da je pala gusta magla i samo svjetla automobila su pokazivala kuda da se ide, ulice su se jedva razaznavale. Kroz maglu i bljuzgu sam se popeo uz Điđikovac, na prilazu dvorištu čuo sam dječiju graju, neki klinci su se i dalje uporno sankali na malo preostalog snijega, odgurujuci se nogama na dijelovima na kojima se pojavila trava i blato.

Ušao sam u kuću na užas moje majke koja je primijetila moje mokre noge, i uz prijekore i negodovanje odmah me stavila pod tuš, zatim me ugurala u pidžamu i pocalila ispred televizora uz obavezan čaj od kamilice. Moj pogled je pao na plastičnu jelku koju smo svečano ukrasili, ispod koje su se za koji dan trebali ukazati novogodišnji pokloni koje smo sestra i ja željno očekivali. Maštao sam da dobijem startni pistolj “plašljivac” sa nekoliko kutija municije, lokomotivu i vagone na električni pogon, 50 hiljada dinara od dajdže Alije za kolače,  “Elektromehaniku” za sastavljanje raznoraznih oblika i  “Elan” RC-4 skije sa Marker M4-15 vezovima, iste kao u Ingemara Stenmarka.