Taxi driver

Trebala je to biti obična taksi vožnja:
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Gore, na Bjelave. 

Piše: Ahmed Burić za Radiosarajevo.ba

Majstor vrti volan, scena klasična, na retrovizoru tespih, na radiju – Kalman. Ana Bekuta: “Sto puta sam pogrešila, samo da bih s tobom bilaaaaaa”. Ja, Rano moja, rano ljuta. 

- Jesi vidio ovo u Tuzli? – pita majstor dok se penjemo uzbrdo.
- Jesam – odgovaram – izgleda da su ozbiljni protesti. Neko je objavio da je jedna žena smrtno stradala – sa strahom ću ja.

- Bogami, rek’o sam ja davno, nema ništa dok glava ne padne.
- Zar nije dosta glava palo? – čujem svoj slabi, mirotvornjački glas, ne baš do kraja uvjeren u ono što govori.

- Ma, jes’, i to što kažeš, ali je li ovo život? Radim od zvijezde do zvijezde, nisam prijavljen, koliko god para da donesem malo je, a i one ne valjaju. Ovako brate, treba kehnut’ nekog političara, i sve uredu. Evo, ja se nudim, ti si vazda među pravom rajom, recite koga treba maknut’, dajte mi sto milja i sve uredu. Samo, nemoj da nekog pogrešnog smaknem, žao bi mi bilo.  

Ko se bori za nas

- Pa, ne može tako - uzvrpoljim se ja, a već mi ispred očiju promiču slike majstora u večernjem dnevniku u 7, prvo Hayat, pa OBN, pa BHT, pa Federalna pa Al Jazeeera, njegova slika i poziv svima koji nešto znaju o atentatoru da jave u prvu policijsku stanicu.

Još ako kažem “možda” , ili “donekle si u pravu”, eto i podstrekavanja na zločin. On nastavlja:

- Pa, vidiš ti. Ko se bori za nas?
- Koga nas? – naivno ću ja.
- Kako koga? – presiječe me pogledom. Pa nas Bošnjake. Eto, meni se recimo sviđ’o Haris, ali sad ga niđe nema.

- Pa eto, to ti govori koliko se bori – opet ću nemudro ja.
- Pa, dobro – kao da se pojavi zrnce razuma. Al’ ko? Evo, reci ti.

Sliježem ramenima, gledam prema horizontu, nadajući se da će misao o daljini skratiti vožnju.

- Jel’ Tihić? Pa on ti je dao vojnu imovinu, eto kad to daš, ja ću onda u svoj kraj, u Istočnu Bosnu, ić’ s pasošem. Jel’ treba njega da roknem?  - i odmah odgovara - Al’ sam čuo da je dobro bolestan, gdje ćeš mrtva čovjeka ubit’? Eto, jel’ Bakir?
- Evo danas javili da je pao i povrijedio se – velim ja, ne bi li probudio malo empatije u vozaču.
- Ma jes’. Znaš š’a kaže kod mene frajer na štandu? Oklizn'o se od zlatnu kašiku što mu je babo ostavio. Meščini on sve za pare, je l’ de?

Kažu – omudrim malo i ja, da se ne dogodi kakva scena pokazivanja oružja i opće fizičke spremnosti.

- A kako je kod Srba? Šta misliš da nekoga od njih, ha?
- Pa, eto, znaš kako je. Ubili su Đinđića, koji je bio.. 
- Dobar brate, i za nas i za njih, i za sve - ne dozvoli on ni da završim rečenicu. E to je meni, da ne smaknem nekoga ko je dobar, pa ne dođe gori, ko bi onda s tim na kraj, moj brate.

Vidim dokle je došlo u uskoj uličici auto ide ususret i boba nam fali da se kresnemo, pa da barem skončam u nekom vidu otvorene komunikacije:  
- Za koga si ti glas’o?

Kao da malo zastade u monologu:

- Ne glasam ti ja, burazeru. Nikad. A, jok. Pa da i mene prevare. Ma, nemoj sad ti meni to, nego ti meni reci, ima li rješenje, da ja nekog likvidiram, uzmem pare i bježim. U Afriku, recimo. Samog niko ne uhvati, samo ti meni nađi mušteriju. 

Muka

Čisto tehnički, mislim se, ne znam ti ja to, jarane, moj ti je plafon organizacija poetske večeri u Počitelju. Mislim, ne bi neki veliki problem bio naći naručioca, ali konsenzus oko subjekta bi zaista potrajao. Nesložan je naš narod.

Uto se spasonosno pojaviše bjelavske kućice, načičkane kao glave na punom stadionu. Jednom rukom otvaram vrata, drugom vadim siću iz džepa, a noge same ispadaju iz golfa. Pada noć, a strah me za Taxi drivera da kao u Scorsezeovom filmu ne ode i počini kakav ozbiljan masakr, a dozna se da sam bio posljednji kojeg je vozio. Muka biti anoniman, a muka, brate, i kad te znaju.

- Eto, opet ne dobih odgovor. – malo razočarano će on. A baš sam mislio da ćeš mi ti nešto pametno reći. A ti, ništa.  

Slijegnem ramenima. Ni ja, ništa.

- Dobro, odo’ vrtit krugove. Nema lakih para, znam i ja. Samo kod njih, moj brate, samo kod njih.
A izgledalo je kao svakodnevna, obična taksi vožnja.