Nenad M. Obradović: Mehmedinović ispisao možda svoju najtišu i najmelankoličniju knjigu

U poznatoj priči »Shakespeareovo pamćenje« Jorge Luis Borges bavi se fenomenom ljudskog pamćenja kao »haosom neograničenih mogućnosti«. Što je čovjek stariji, piše Borges, sve se više mora boriti s rastućim bremenom sećanja.

Piše: Nenad M. Obradović

Pamćenje, ipak, za razliku od sećanja ima u sebi vremensku distancu koja događaje vezuje za određena lica, situacije, mesta, susrete, ulice, mirise, ukuse, datume. Pamćenje zahteva punctum. Pamćenje je, dakle, najbliže pojmu nostalgije.

Upravo sa motivom nostalgije kao mogućim pojašnjenjem suštine ljudske egzistencije, Semezdin Mehmedinović završava fragmentarnu knjigu mikroproze »Rat je bio budistički samostan« (Multimedijalni institut, Zagreb, 2026). Kao izuzetan pripovedač, sklon detalju i unutrašnjem svetu likova, Mehmedinović u ovoj knjizi ispisuje hroniku svojih »davnih života«, pa pomoću detalja i naizgled običnih, svakodnevnih situacija, zalazi duboko u svetove nostalgije, tuđine i melanholije.

Blistav prozor

Pisac govori glasom svim onih ljudi koji su utišani pred apokaliptičnim duhom vremena, priziva tišinu, mir, posvećenost vlastitom životu i opuštenost kakva je svojstvena nomadima, marginalcima i rubnim pojedincima. U jednom poetskom zapisu tako piše: »Ja samo želim kolibu nadomak rijeke, dovoljno da u nju smjestim svoje tijelo. I blistav prozor s kojeg se daleko vidi.« Ili na drugom mestu: »Radovati se osami, bacati ribe na vreli žar, stajati uz grane smokve.«

U ovoj knjizi puno je lica i susreta, tragova i ožiljaka. Puno razgovora i tišine. Posredi je knjiga poetskih fragmenata, zapisa na granici između poezije i eseja, rukopis u kome se autor vraća na prošla mesta i događaje, ljude i slike iz svoje dalje i bliže prošlosti. Knjiga je ovo upečatljivih slika, poetski nijansiranih intimnih beleški poput onih sakupljenih u ranijim Mehmedinovićevim knjigama kao što su Knjiga prozorâ (2014) i Ovo vrijeme sada (2020).

Ovaj put s više melanholije i duboke meditacije, budući da se u zapisima narativno prelamaju različite sredine, običaji i epohe. Sa jedne strane Bosna pre, tokom i nakon rata, sa druge Amerika kao mesto egzila, svojevrsna utopija, čežnja za daljinom. Iako je ova knjiga pohvala putovanju i otvorenom prostranstvu nezalaznog pogleda, u njoj se zapravo autor neprekidno zadržava kod kuće, u okrilju svojih sećanja koja, njegovim rečima, ne pamti svest, nego telo. To je pamćenje koje pokreće vrtlog emocija, nemir i prkos, čudnu čežnju za povratkom kući, koju autor sažima u pitanje: »Zašto neko umoran i na rubu starosti odluči da se vrati kući?«

Kako se poistovećuju rat kao nasilje i budistički samostan kao mir?

Fotografije Milomira Kovačeviča Strašnog nastale u Sarajevu pod opsadom, čijem su liku i delu posvećene neke od najnežnijih stranica ove knjige, prizvale su u sećanje reči jednog Sarajlije da je »rat bio budistički samostan«. On je to bio jer se nikada kao u ratu nije između ljudi razvila toliko jaka solidarnost, pa i neka sasvim osobena i do tada neviđena kreativnost, koja je zapravo nastala u trenutku krajnje prepuštenosti neizvesnoj, ali sveprisutnoj smrti. U upućenosti jednih na druge, rat je čoveka vratio izvornoj ljudskosti.

"Šta ti misliš, ko si ti, Semezdinoviću?"

U svakom se trenutku moglo ne biti, pa se živelo sa svešću da je život u trenutku jedinstven i neponovljiv. Danas, pak, prevladava birokratizacija imaginacije koju Mehmedinović, nakon godina života u Americi, vidi kao pretvaranje kreativnosti u logički stroj. Ljudi su istrebljeni, ostali su »pusti krajolici neopisive ljepote«. Mehmedinoviću nedostaju jutarnji rituali iz detinjstva, sarajevske pekare, šetnje. Umorio sam se, piše, »od nasušne potrebe da govorim o logorima u svijetu. Divno je doba mladosti u kojem smo govorili o logosu«. Nedostaje mu, priznaje, osmeh pesnika Marka Vešovića koji je zarazno širio na sve oko sebe.

Dok ovo čitam ne mogu da se ne setim jednog susreta koji autor pominje u svojoj knjizi Ovo vrijeme sada (Fraktura, Zagreb, 2020). Tu on, između ostalog, opisuje sarajevsku šetnju sa Markom, koji je o književnosti govorio glasno i strastveno i dodaje, za mene nezaboravne reči, koje sažimam u poentu da se u šetnji može najbolje razgovarati o poeziji jer se tada glas usklađuje sa zvukovima ulice, dok srce lupa, a misli postaju brže. Susreti ostavljuju tragove. Još je živa slika Marka Vešovića koji na ulici umiren pita: »Šta ti misliš, ko si ti, Semezdinoviću? I čeka iskren odgovor«.

»Rat je bio budistički samostan« knjiga je upečatljivih narativnih i simboličkih slika u kojoj se mogu pronaći brojne reference iz književnosti, umetnosti, likovnosti, filma i muzike. Ona otvara duboka i trajna pitanja ljudske postojanosti u neprekidnom (životnom) lutanju. Knjiga je nadahnuta atmosferom, mirisima i bojama pejzaža, slikama rata i ljudskog otpora, i premda razlomljena fragmentarnim pričama, deluje kao da je napisana u jednom dahu, iz jednog prisećanja, jedne rečenice.

Ona je, pak, kolaž fragmentarnih tekstova i pesama pisanih u različitim prilikama, koji uprkos tome zadržavaju centralni motiv - stranstvovanje kao metafizičku ideju ljudskog postojanja. U najlepšem eseju knjige »Plava daljina« autor metaforički uzdiže kosmološki vitalizam života iznad ravnodušnosti i bespuća savremene civilizacije.

Čini to rečima: »Trebalo bi se ritualno buditi u zoru i ispratiti prelazak noći u dan? Gdje sve počinje, i gdje se sve završava?«

Treba još pohvaliti vizuelni identitet knjige (Dejan Dragosavac Ruta), koja je sama po sebi umetničko delo. Knjiga je platnenog uveza, dok su ime i naslov otisnuti sito štampom. Urednik je Petar Milat, štampana je u 500 primeraka, i objedinjena u 265 strana.

*Nenad Obradović, filozof i esejista, osnivač i urednik regionalnog portala za filozofiju i društvena pitanja Filozofski magazin