Jedno selo u Japanu (najdraže je meni)

Slika otoka Kuroshima u Japanu koji traži nove stanovnike. 

Piše: Ahmed Burić za Radiosarajevo.ba

Sve neke loše vijesti. Terorizam, pucnjave, depresija, treći svjetski rat. Čovjeku dođe da sve zatjera u neku stvar i zapuca na pusti otok. I da ga nije briga nizašto.  

Tračak nade pojavio se u nedavno objavljenom oglasu. Pa kaže da je japansko selo Mishima, koje se nalazi na otocima Takeshima, Iojima i Kuroshima, dalo oglas za nove stanovnike. Idealno, majku mu. Japan, na prvom mjestu. Vijest je što se ono kaže – zapalila regiju. Japan Times, najveća japanska novina na engleskom, piše da su stigle prijave iz cijeloga svijeta. Ali, najviše, njih devedeset posto, iz Srbije, Hrvatske i Brazila.  

Kako i ne bi? Život bi mogao biti pjesma kod Japanca (da ti ga naglanca). Svaki novi potencijalni stanovnik trebao bi dobiti oko 3000 eura za dolazak, zatim 850 eura za troškove selidbe, i bonus naknade: tri godine, svaki mjesec isplaćivalo bi se oko 700 eura za samce, odnosno 850 za bračne parove. Ma, bonluk pravi: svijet se okrenuo naopako, ko bi rekao da će u Japanu, zemlji gdje se danonoćno radi, biti zemlja Dembelija.  

Rekosmo, da je najviše prijava stiglo je iz Srbije, Hrvatske i Brazila. Ali, hoćeš more: "Osim prekrasne prirode, mora i pogleda na dva vulkana, koji će lako privući svakog avanturista, ponuda je mnoge odbila jer na otocima nema bolnice i teško je naći posao", pišu mediji iz susjedstva. Citira se načelnik Mishime koji je pojasnio "da su mnogi odustali od preseljenja jer život na otocima nije lagan kao niti učenje japanskog jezika".

Hrvati su pokazali interes za selidbu, a Srbima je, piše novinarka Večernjeg lista, onemogućeno preseljenje u Japan, jer su Japanci smatrali da razlozi koje su navodili u molbama nisu bili dovoljno dobri. Ispada, dakle, da su Hrvati poželjni, a Srbi baš i ne. 

Eto, dakle. Nema ‘leba bez motike. Ni srpski motivi, barem prema hrvatskoj štampi, nisu dovoljno dobri. Ali, postoji narodni duh, koji svemu doskoči. Pa i japanskoj restrikciji. 

Jedno selo u Japanu

najdraže je meni

kroz to selo mi nećemo

proći zagrljeni,

prebrojavam svaki dinar

psujem sebi nanu

malo mi je, ali hitam

dalekom Japanu.     

Na Dunavu i na Savi 

ništa i ne štima 

nema veze čekaju me 

u selu Mišima,

mesto šljive tamo raste

beli cvet od trešnje 

grickam travku, gledam snajku

i loptice češem.  

Ostaviću rakiju,

piću samo sake 

anteriju da mi skroji 

San Issey Miyake, 

ne bojim se ničeg više 

prošao cunami

od papira napraviću 

brodić origami.

I na njemu napisati 

samo “Sayonara”

zbogom bedo i nevoljo 

vi ste priča stara. 

ima samo da se bavim 

teatrom Kabuki

a ti suši da mi praviš 

od rižinih jufki.  

Savladaću aikido,

treniraću džudo

malo jena da pošaljem

ne da čačkam mudo.

Ali, nama otpisaše

ništa od selidbe

nikad nećeš da naučiš 

suši je od ribe, 

gde da ideš da  

obrukaš starog Samuraja 

nećeš tamo da šošoljiš 

ti Careva jaja. 

Šta ću tamo, kad razmislim

gde nikoga ne znam

uz Moravu barem sedim 

i talase gledam, 

uzeće Hrvata, 

da im glavom kilma,

to da valja i ne bi se

zvalo Kuroshima.  

Uloviću ribu, 

i komšiju zvati 

neće meni Kobayashi 

u tanjir gledati, 

nazvaćemo Al Jazzeeru 

da sve lepo snimi

od šarana, gibanice 

praviti sashimi. 

Srbija je do Tokija 

to zna debil svaki

meni valja i Nokia 

neću Kawasaki, 

dabogda vam svako selo

uzeli Hrvati 

u konobi da pevaju  

Paveliću Anti.  

Da zalegnu pored mora 

i da jaja suše, 

u guzove povazdan, 

da im burin puše. 

i haiku poeziju 

da vam stalno pišu

Ćele kulu da sagrade

k’o Turci u Nišu.  

Na obali gledam pesak 

nad njim visi vrba

poželeće Carstvo 

Japanaca – Srba  

ma, ko vas šiša žuti

vašu prugu, cestu

dobro Mujo kaže

na trećem ste mestu.