Aneks o farbanju

Znate li onaj: Otvorio, kaže, Mujo farbarski biznis, četke, moleraj, ‘vako-‘nako, malo pos’o ide, malo ne ide, ali živi se nekako. Kad jedan dan dođe Suljo, i kaže: 

- Vidi, buraz, fino ti to ganjaš, vidim ja, hajde da ti naštelim jedan pos’o. Bio sam na nekom brodu kruzeru, konobaris’o, kažu treba im neko za farbanje brodova. 

- Što ne bi, reče Mujo.

Odu oni, fino se nađu s čovjekom u Splitu i potpiše Mujo ugovor. 

Piše: Ahmed Burić, Radiosarajevo.ba

Prosto, k’o halva: brodarska firma ta i ta potpisuje ugovor s firmom „Mujo & Co.“ o farbanju broda.  

I zada se Mujo u posao, skele, četke, boje, folovi – golovi, stoji brod u škveru, posao polako napreduje. Došao rok primopredaje, komisija firme izašla na objekat, što se kaže, kad vide šta vide. Pola broda ofarbano, pola nije. Kaže Predsjednik komisije: 

- Gospodine Mujo, ovdje nešto nije u redu. Znate li vi čitati ugovore? 

- E, vala, mi to ne možeš reći da ne znam. Nisam ja k’o ovi kriminalci danas kupio svoju diploma il’ ukr'o, nego fino iš’o u školu Branko Lazić, nekad se Škola učenika u privredi tako zvala, i sve tri godine zanata odrapio kako valja. I sad ti meni “znaš li čitati ugovore”. Znam, ba, govori šta ne valja. 

- Pa, samo je jedna strana ofarbana – malo će začuđeno Predsjednik. 

- A je l’ matere ti? – spremno će Mujo. Pa nastavlja: 

- A ti znaš čitat’? Pa kad znaš, evo šta piše: “Ugovoru o farbanju pristupaju s jedne strane Mujo&Co, a s druge vaša firma. Mi smo svoje ofarbali, a vi svoje lijepo ofarbajte i svi su. Ili pišemo aneks!? – trijumfalno Mujo zaključi svoje tumačenje poslovnog ugovora. 

Vicevi o snalažljivosti i visprenosti naših naroda su odličan materijal za zabavu puka, ali čini se da u zbilji stvari ne stoje nimalo drukčije. Stoje gore nego u vicevima, jer je suština odnosa ovdašnjih političkih odnosa prema građanima, a i nesretnoj skupini koja se zove međunarodna zajednica, zapravo – farbanje. 

Opet ništa

Naime, na sastanku SDA i HDZ-a je utvrđeno da su ove dvije stranke ključni kamen izgradnje vlasti na državnoj razini. Iz Republike Srpske stižu vijesti da je SNSD postigao sporazum s HDZ-om, a nisu, kažu, daleko ni od sporazuma sa SDS-om: gdje si bio – nigdje, šta si radio – ništa reklo bi se, džaba ste krečili. Sva predizborna obećanja, sve ono što se pričalo o tome da više neće biti korupcije, da neće biti neprincipijelnih stranaka i koalicija, sve to je netragom nestalo, i opet će se o sudbini dogovarati – manje više isti ljudi. Koji bi, da ima ikakvog sistema i države, uglavnom bili osobe s ograničenim kretanjem, ali bosanska nafaka, naprosto, nije takva.     

Zato, kao da uvijek spadne početni entuzijazam kad recimo pročitam da Međunarodna zajednica, odnosno Delegacija EU u BiH, ovih dana “ozbiljno” gura projekt koji se zove Sporazum o rastu i zapošljavanju. 

Vidjeli, bezbeli, ljudi da nema hajra od “ubjeđivanja” u principe nacionalne jednakosti.  I šuplje priče: kroz papire je nemoguće provesti Sejdiće & Fincije, niti će se segregacijske škole pod jednim krovom same ukinuti, pa vele, da se uhvate nečega što ne bi bio baš totalni krah. 

Jok, ti ćeš mi reć’?

Uz pomoć MMF-a, Svjetske banke za obnovu i razvoj, Evropske banke za razvoj i Ambasade Sjedinjenih Država, izrađena je studija koja se bavi ozbiljnim stvarima. Glavne tačke koje koče zapošljavanje i investiranje u BiH i koje se moraju promijeniti da bi došla reforma su, pa redom: poreska opterećenja, razne prepreke zapošljavanju, poslovna klima, ustroj poduzeća, suzbijanje korupcije i socijalna zaštita. Sve tačno, i sve za potpisati. 

Osim, možda, malenkosti koja je negdje promakla: država ima onoliko mogućnosti da funkcionira koliko su joj stabilni monetarni sistem, i sistem fondova koji osigurava protok novca. To se uči zarana u političkoj ekonomiji,  ali, ko će se sad zamarati sitnicama. Postoje krupnije stvari. 

Kao recimo, uspostava vlasti... Ne znam kako vi gledate na to, ali mi se čini da bi se vrijedna inicijativa o zapošljavanju mogla izgubiti u onom Mujinom tumačenju ugovora. 

U koji, kako znamo, pristupaju dvije strane, neka (polu)važna čivija evropske diplomatije s jedne i recimo “naš Bakir” s druge strane. I divane lijepo njih dva. Pa će g. Evropljanin Bakiru: 

- Gospodine Izetbegoviću, znate li vi čitati ugovore? 

- Jok, ti ćeš mi reć’? – na to će Bakir. Nisam ja svoju diplomu s arhitekture ukr’o, ko ovi neki moji, hm, nego ozbiljno studirao četiri godine, sve položio i uradio diplomski. Šta nije uredu? 

- Pa, bilo je dogovoreno da vi ispunite svoj dio oko zapošljavanja. 

- Pa šta vam nije jasno? – opet će Bakir. 

- Pa niste učinili ništa po tom pitanju. Opet se nastavlja praksa zapošljavanja prema nelegalnim kriterijima, korupcija cvjeta, socijalni fondovi preopterećeni, ništa ne funkcionira. 

- E, ovako, reče Bakir. Moje je bilo da obećam 100.000 novih radnih mjesta, i ja sam svoje ispunio. Sad je na vama da zaposlite te ljude, pa fino bogami uradite svoj dio. Ili pišemo aneks. – trijumfalno zaključi Predsjednik. 

Aneks, normalno. O farbanju, a o čemu bi drugo.