Pero Luković: Svi smo mi Ratko

Piše: Petar Luković

Emisija „60 minuta“ emitovana u sredu uveče na Federalnoj BH Televiziji o mirnom i spokojnom životu civila Ratka Mladića u Srbiji – mogla je da iznenadi samo onaj oblik partijskog mozga koji je po patriotskoj definiciji verovao da su, recimo, Rasim Ljajić, Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Vuk Jeremić ili Dragan Šutanovac bili iskreni do bola kad su se javno zaklinjali da Ratko Mladić „nije u Srbiji“, da „nema informacija o njegovom boravku“, da je „možda već godinama u Rusiji ili Južnoj Americi“, da Vojska Srbije, majke mi, nikako „ne učestvuje u skrivanju ratnih zločinaca“, da „nemamo nikakvih podataka o njegovom kretanju“, da Službe „danonoćno“ rade na „novim i starom tragovima“, da Srbija čini ama baš sve kako bi što pre okončala saradnju sa zloglasnim Haškim tribunalom i lepršavo krenula putem evropskih integracija.

Sve ono o čemu se godinama javno govorilo i što nije bila neka velika tajna: da je Ratko Mladić pažen i mažen od svih garnutura srbijanskih vlasti i da se država o njemu brine kao o najrođenijem sinu – pokazalo se kao istinit video-dokument, nekakav oblik home-video uratka po sistemu „The Greatest Hits Of Đeneral Mladić“.

DOMAĆINE, JOŠ VINA DONESI: Zbir video-segmenata savršen je psihološki portret klasičnog ratnog zločinca: autentično je privržen porodici i prijateljima (prizori kućnog veselja zbog rođenja unuka marta 2006. poseduju sve elemente novokomponovane srpske tradicije: cepanje košulje novopečenom ocu, otvaranje džinovske flaše s rakijom starom cirka dvadeset godina, đuskanje uz narodnjačke hitove tipa „Vidovdan“: Kud god da krenem tebi se vraćm ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo...), najomiljeniji na masovnim zabavama (upečatljve su scene gde prisutni po svadbama ili večerama umiru od sreće da se slikaju sa Đeneralom, svejedno da li je reč o muzikantima, konobarima ili starim prijateljima), pravi srpski domaćin (koji, slobodno, bez frke, ispred svoje kuće na Banovom brdu u Ulici Blagoja Parovića, dočekuje goste, da bismo docnije iz bašte čuli kolektivno ojkanje čija je jačina zaglušila nekoliko kvartova). S flašom pića, na betonsko dvospratno ognjište, stigao mu je i kolega-đeneral Momčilo Perišić, odlično raspoložen da se malo seti Mostarskog Behara...

U društvu napaljenih starijih žena Mladić je umeo da se rastopi pred purpurijem ruskih pesama u izvođenju Daliborke Stojšić, nekadašnje YU misice; nije se libio da se uvek pridruži dobrom guslarskom refrenu (kadrovi guslanja su autentična mentalna instalacija), voleo je da pleše na narodnjački način (kao da rukama kači veš na konopac), ali je, bogami, pokazao interesovanje za brže ritmove čistog srpskog podrijetla. Što bi rekli režiseri: kamera ga voli. Stalno u prvom planu, večito nasmejan i raspoložen – ovakav svakodnevni Ratko Mladić je kao hleb koji jedva čekaš da namažeš slatkim džemom.

Čak i kad igra stoni tenis u vojnom objektu, Mladić je vanredno raspoložen; sedeći sa suprugom ispred kasarne na drvenim klupama, govori „Ovde je kao u raju”, dok kamera beleži i ugraviranu ploču sa napisom „Barutana 1807”. Hronološki poslednji segment – verovatno iz decembra 2008. godine – Mladića zatiče na snegu dok se grudva sa suprugom i snajom, negde na nekoj od srpskih planina. Mada nosi štap i izgleda iznurenije, opet je to onaj stari, dobri Ratko sa mnogobrojnih slavlja gde se grli sa generalom Tolimirom ili generalom Milovanovićem, veseo, pun optimizma, pravi naš Đeneral!

MAJSTOR CELULOIDNE LOPTICE: Ako je išta očigledno nakon ovog dokumentarca – onda je to činjenica da se najtraženiji Ratni Zločinac u zemlji Srbiji osećao sasvim slobodno! Da nije prisutnog obezbeđenja koje se diskretno pojavljuje u većini kadrova, izgledalo bi da je u pitanju reality-show tipa „48 sati: Svadba“ jer sve pršti od veselja, igra se, jede se, pije se, veseli se kućni domaćine! Nigde na vidiku ni senke brige zbog optužnice Haškog Tribnala, nigde dabićevske brade ili straha od kamere: Mladić vaistinu uživa u svakom kadru, a što i ne bi – zar nije svoj na svome, u svojoj zemlji, koja ga voli i obožava?

Uhvaćena u laži da „nije znala, nije imala informacija, nije obaveštena“ o slatkom porodičnom životu Ratka Mladića, koji je slobodno zalazio po kafanama (sedenje u otvorenim restoranskim baštama bilo je, videli smo, generalov hobi), pokušavao da u vojnom objektu postane kosooki majstor celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg sunca, više od svega voleo svadbe, rođendane i sedeljke – država Srbija sa svim svojim strukturama i likovima na čelu, pokazala je da se laž o Madiću pažljivo a institucionalno neguje već desetak godina. Uostalom, tko beše ministar vojni od 2003. do 2004. godine? Da se možda nije zvao – Boris Tadić?

Pozivanje na već izlizane rečeničke formule da Srbija „čini sve“ da „okonča saradnju sa Haškim Tribunalom“, posle ovakvog video-zapisa – čini se sramotnim. Ratni zločinac, monstrum iz Srebrenice, a kafanski veseljak i danas je negde u Srbiji. Samo izaberite gde: unutra u restoranu, napolju u bašti, možda u nekom stonoteniskom klubu ili u apartmanskom bunkeru tipa all inclusive! Uz potihu državnu poruku: Svi smo mi Ratko!

e-novine.com/radiosarajevo.ba