Miloš Vasić: Sudske neprilike Ejupa Ganića

Ejup Ganić nakon puštanja na slobodu (Foto: AP)

Piše: Miloš Vasić

Kada se epizode iz davne prošlosti počnu podgrevati sa povelikim zakašnjenjem, dolazi do različitih neprilika. Tako se početkom ovoga meseca desilo da Ejup Ganić, nekadašnji član Predsjedništva BiH u vreme rata (inače veoma ugledni naučnik iz oblasti termodinamike fluida), dopadne britanskog pritvora, na svoje veliko iznenađenje. Da je malo pažljivije čitao novine (što se svakome preporučuje), znao bi da je srbijansko Specijalno tužilaštvo za ratne zločine pre nekoliko meseci otvorilo istragu o incidentu u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu sredinom maja 1992. i da u toj istrazi on figurira kao jedan od glavnih osumnjičenih. Ejup Ganić je tokom te nadasve dramatične i nervozne epizode imao ulogu dežurnog potpredsednika Predsjedništva BiH, štaviše vršioca dužnosti predsednika, jer je Alija Izetbegović bio talac tadašnje JNA, zarobljen na aerodromu Butmir prilikom povratka s neke konferencije u Londonu.

Pročitajte sve o 'slučaju Ganić'

Podsetimo se malo: bilo je to vreme početka rata u Bosni (u Hercegovini je već uveliko bio počeo). SFRJ se bila raspala; nadvoje-natroje Milošević je napravio SR Jugoslaviju, a JNA je ostala da se prilagodi, sve u maršu povlačenja iz Slovenije, Hrvatske i BiH. Tada to nije značilo nikome ništa u smislu nekakvog međunarodnog prava i toga, a danas bi Ejupu Ganiću moglo značiti mnogo. Videćemo i zašto.

Ganić u britanskom pritvoru

Konvoj JNA, sa Alijom Izetbegovićem kao taocem, povlačio se, dakle, po dogovoru JNA i Predsjedništva BiH, kroz Sarajevo, sa idejom da Alija bude pušten kad se oni izvuku. Cela priča poznata je do u detalje, jer ju je sarajevska televizija prenosila uživo. U jednom trenutku tadašnje oružane snage BiH (Teritorijalna odbrana i policija) napale su taj konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, na najzgodnijem mogućem mestu: uska ulica, bez poprečnih izlaza za bežanje. Nije to bilo prvo neprijateljstvo: prethodnih dana već je došlo do veoma ozbiljnih oružanih okršaja u gradu, sa mrtvima i ranjenima. Kolona je prekinuta, bilo je dvanaestak mrtvih i četrdesetak ranjenih, a oružane snage BiH zarobile su tada celu arhivu nekadašnje 4. Armije, tada još samo Sarajevskog korpusa; bio je to – u propagandnom smislu – značajan plen: kasnije su dokumenta iz te arhive pokazala ulogu JNA u naoružavanju Karadžićevih snaga, a neki ozbiljni izvori ne isključuju mogućnost da je ta arhiva i bila meta napada. Srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine tvrdi da raspolaže snimcima radio-veze na kojima se čuje kako Ejup Ganić naređuje napad na kolonu, jer da je Alija Izetbegović zarobljenik i – prema tome – nenadležan da postupa po svojim ovlašćenjima vrhovnog komandanta. Znamo da se po činu najstariji oficir oružanih snaga BiH na licu mesta, gen. Jovo Divjak, protivio napadu i da je učinio sve da ga spreči, skačući po tenkovima i rizikujući glavu. Danas se on priseća kako je tada na ulici bilo božesačuvaj kojekakvih mahalskih prvoboraca i slobodnih umetnika koji nikoga nisu slušali (zvuči poznato?). Nije mu uspelo. Ali je zato napad je uspeo: Alija Izetbegović spasen je živ i zdrav.

Bila je to jedna od onih dramatičnih situacija gde je đavo odneo svaku pamet i prisebnost čim je prvi metak bio ispaljen i zato je treba gledati tako. Mi, obični civili, morali bismo jako pažljivo da sudimo o tim stvarima, jer su oružani okršaji po pravilu haotični i nepredvidivi; nije to film na TV-u. Sličan i uporediv primer je slučaj tuzlanske kolone, dan-dva kasnije: dan-danas nije jasno kako je do te tragedije, po posledicama strašnije od Dobrovoljačke, uopšte došlo. Treba, dakle, biti veoma oprezan.

Sa dužnim oprezom, dakle, razmotrimo sada položaj Ejupa Ganića.

Čovek je sleteo u London, a tamo ga je pokupila policija po poternici srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine. Izveli su ga pred sudiju, koji ga je ljubazno zamolio da ne napušta svoje prijavljeno boravište u Londonu dok spor oko eventualnog i traženog izručenja traje. Ganić je obećao da neće, ali je dva dana kasnije pokušao da sedne na avion za Sarajevo. E, sad: šta je taj Sandžaklija, doktor nauka i predsednik Međunarodnog udruženja za termodinamiku fluida, doktorant sa bostonskog MIT-a, mislio – ne znamo. Znamo, međutim, da britansko pravosuđe jako nerado gleda na ljude koji prekrše datu reč pred sudom, pak je ostao u pritvoru uprkos ponudi kaucije od 300 hiljada funti. Ta se parnica oko pritvora vuče i dalje, ali bilo kako bilo, Ejup Ganić ostavio je loš utisak.

Engleskim sudijama neće biti lako

Da se vratimo meritumu spora: Srbija (valjda kao pravna slednica SFRJ) sumnjiči Ejupa Ganića da je počinio ratni zločin i prekršio pravila i običaje ratovanja tim opisanim napadom na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Sada se tu javljaju one gorepomenute međunarodnoprvane konsideracije: da li je ili nije BiH bila nezavisna i suverena država u trenutku tog incidenta? Čija je vojna sila JNA bila u trenutku incidenta? Da li je reč o legitimnom oružanom sukobu ili krivičnom delu oružane pobune protiv legalne oružane sile zajedničke države? Da li je okolnost što je Alija Izetbegović u tom trenutku bio talac JNA pravdala napad kojim je on bio oslobođen? Da li oružana akcija za oslobađanje talaca može biti posmatrana kao prekršaj pravila i običaja ratovanja i ratni zločin?

Mi to ne znamo, niti se usuđujemo da predvidimo zaključak britanskog suda koji će to morati da razmotri pre nego što odluči hoće li ili neće Ejupa Ganića izručiti Srbiji po poternici i pratećem dokaznom materijalu koji sledi po utvrđenoj i poznatoj proceduri, čim bude preveden na engleski, overen i poslan. Mi samo možemo melanholično da se prisećamo raspada Jugoslavije i haosa i konfuzije u kojima se taj raspad dešavao. Je li postojala država? Koja država? Koja i čija vojska? JNA ili neka druga? Ko je vojskom zapovedao? Polupredsedništvo Miloševićevih cirkusanata, tzv. četveročlana banda? Ta ista ekipa klaunova dan-dva pred pomenute incidente javno je saopštila kako će naoružanje i oprema JNA u BiH biti “ravnopravno podeljena” svim etničkim grupama i njihovim oružanim formacijama – Karadžićevim snagama, TO BiH i HVO-u. Karadžić i Mladić dobili su sve; HVO Kiseljak dobio je nešto malo; Bošnjaci nisu dobili ništa.

Ne bih bio u koži engleskih sudija koji će o Ejupu Ganiću odlučivati.

Tekst je preuzet iz samostalnog srpskog tjednika „Novosti“