Marjan Mijajlović za RadioSarajevo: Ko je šminka, a ko raja

Piše: Marjan Mijajlović

Ima nekoliko meseci kako sam susreo jednog našeg premijerligaškog fudbalera i stali smo malo da proćaskamo. Utom se tu nađoše neki klinci koje poznajem i kad je dotični otišao pitam ih ja što nisu tražili autogram il se slikali sa njim. Oni me međutim belo pogledaše jer na moje razočaranje nisu znali ko je u pitanju. Zašto razočaranje. Zato što sam se vratio u moju mladost kad si u društvu bio donji kad ne znas gro igrača iz SFRJ lige, a nikako se nije moglo dogoditi da ti neko takav promakne bez autograma. Ali, moji drugovi i ja nismo imali internet, stranog fudbala je na dva kanala (kao čudo mi je delovao treći koji je stigao tamo neke '87) bilo malo, a časopisi od preko su bili dragoceni kao zlato. Razumem da današnji klinci imaju mnogo zanimacija i da fudbal nije sve, to svakako, ali spomenuti slučaj me zapravo asocirao na to šta znači pojam zvezde i kako to postaješ. Činjenice kažu. Nekad si to postajao mnogo teže. Danas, kad se ionako ceo svet raspada (moje mišljenje) do tog statusa stižes baš prelako i često bez osnova.

Hajdemo na primer uzeti muziku. Stariji se sećaju Jugotona, Diskotona, Diskosa i tako dalje. Novine objave ko je koliko ploča prodao i to je to. Nije bilo šanse da na televiziji ili radiju gledate i slušate nekog ko nije u vrh top liste. Tako je to bilo i u drugim branšama. E onda ulazimo u eru kompjutera, globalizacije itd. i stvari se menjaju. Internet portali preuzimaju primat, tv stanice niču kao pečurke posle kiše kao i časopisi gde čelnu poziciju preuzima popularno nazvana žuta štampa. I šta se dešava. Svi ti silni mediji moraju imati zvezde. Ako ih nema dovoljno moraš ih stvoriti i to na zanimljiv način. Ne da gledalac odluči ko je to, već medij koji to određuje i stvara. Tu nema demokratije, da se razumemo.

Za mene postoje strane i domaće zvezde i već sam u godinama kad znam ko koliko vredi i šta mi se sviđa. Ali, kad sam bio mlađi, na mene nije bilo pritisaka i mogao sam samostalno razvijati ukus. Razumem današnju generaciju jer u bombardovanju raznih likova i ne stignu da naprave procenu, ali nekad bi se stvarno moglo razmišljati. Zgrozio sam se pre nekog vremena videvši da je izvesna Beograđanka sela na pijedastal medija zato što je provela noć sa holivudskim superstarom. Dajte molim vas. To je ipak ispod svake granice bilo kakvog ukusa. Jednom za svagda mora biti jasno da neko mora pitati ljude šta misle i koga vole da bi neko zaslužio da se šetka pod reflektorima.

Neki bi šefovi medijskih kuća brzo ispalili floskulu: Pa to narod traži. Niko ne kaže i da nema naroda koji traži neke besmislene likove, ali niko nije napravio dostojnu analizu. Niko me ne može ubediti da su pojedinci toliko omiljeni da moramo znati šta jedu, piju, kad se tuširaju i slične besmislice. U principu me to ne zanima i kod onih pravih majstora zvezda, a kamoli tek za one druge. Ako već ne može da se promeni ništa, a neće, na žalost, onda nek se svi slikaju i nek se piše o njima, ali da se bar izbegne reč zvezda. Nije lepo da ista reč bude ispred Čole na primer i nekog imaginarnog Mike koji platio nekoliko hiljada evra svoj piar da postane velik. I što je najveća fora, on će to i postati.

Ima još jedna stvar koja razlikuje istinske i lažne zvezde. Ovi prvi nekad i pate jer nije lako ostati to što jesi. Kvalitet moraš držati za raju. Ovi drugi ne razmišljaju, ne pate i ne misle na sutra možda zato i što i u podsvesti znaju da će sve to kratko trajati. A prava zvezda uvek ostaje zvezda jer zna prepoznati stranputice i zato što nikad ne skrene sa puta kojim je krenuo. A na tom putu je jasno ko je šminka a ko raja.

radiosarajevo.ba