Loš početak

Dobro došli u kolumnu koju svakog utorka željno iščekuju ljubitelji tužnih tema i osobe koje vole da se s*ebavaju i budu nesretne. Ovog puta počet ćemo s jednim mladim milionerom čije suze nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Dragi čitatelji, rastužimo se i pustimo suzu zajedno uz svima nama  "ljubiteljima nesreće"  neodoljiv prizor: CRISTIANO RONALDO PLAČE!

Piše: Elvis J. Kurtović, Radiosarajevo.ba

Loš početak

Komunikacija s mojim direktorom počela je tako da sam ga ja u prvoj rečenici našeg razgovora "poslao u neku stvar"!

Ali - 'ajmo mi prvo sebi pustiti "pjesmu za čitanje kolumne":

Evo kako je došlo do communication breakdowna između mene (21 god.) i uglednog starijeg gospodina Jure Robežnika, direktora disko kuće Založba kaset in plošč RTV Ljubljana (u daljem tekstu ZKP RTLJ - ne brkati s Rambovom PGP RTB)

Znači u to doba (1983. god.) bilo je nevjerovatno teško mladoj rock grupi doći do izdavačke kuće koja bi finansirala snimanje i izdavanje albuma. Nekako u to vrijeme, kada je Jugoton pravio lijepe tiraže s Azrom, Idolima, Filmom i ostalim tada "novim grupama" i ZKP RTLJ je odlučio "pokušati s rock muzikom". Raspitivali su se okolo "ima li kakvih mladih talenata" i tih godina uzeli Ekatarinu Veliku, Videosex, Kerber i grupu vašeg kolumniste - kretena koji ne samo da uživa gleda mladog milionera kako plače, nego stalno misli da neko hoće da ga prevari ili da ga za*ebava.

Ali mi tada nismo znali "da se oni raspituju" i da neće čekati "da mi njima dođemo, nudimo demo snimke, pitamo jesu li preslušali bla, bla, bla...) tako da, kada je meni u stanu roditelja zazvonio telefon, ja se javio, a glas sa druge strane žice upitao otprilike ovako:

...ja sam mu odmah rekao: Koga ti za*ebavaš? *ebo te Kulenović! Progovori još malo da prepoznam ko si!

Kad je čovjek "još malo progovorio" i rekao ko je, mogu li sjesti na avion za Ljubljanu da dođem potpisati ugovor, ja sam se naravno počeo izvinjavati i objašnjavati kako sam frustriran odrastanjem u sredini u kojoj ne možeš reći ni riječ "osam" ( na k.... te nosam! ) a kamo li šta drugo...

U to doba Jura Robežnik je za mene bio jedan stari čiko koji "ne razumije muziku za mlade". Dražen Ričl ga je super imitirao kad nam drži predavanja "kakva bi muzika trebala da bude". Uvijek je, kao većina direktora u socijalizmu, bio malo zagrijan "pićencem za reprezentaciju", malkice crvenog nosa, a jednom se na festivalu u Opatiji napio, sjeo za klavir i počeo da svira! Tada smo prvi put imali prilike čuti kako je naš direktor izvanredan pijanista!

Mnogo, mnogo kasnije sam spoznao da je bio vrstan kompozitor! Danas često kao urednik na radiju naletim na njegove pjesme i nalazim da su divne!

Šta mi govore iza leđa?

Vrlo su rijetki iskreni ljudi koji će vam u lice reći ono šta misle. Kada bi u stara vremena u "new primitives" fazonu šetali gradom jednom se desio slučaj da se jedna papanka zabuljila u našeg basistu Fiću. On je imao narandžasti kosu i izgledao kao neka vrsta "ružnijeg brata Davida Bowieja". Neuobičajena pojava u to doba za Sarajevo, što ja naša sugrađanka propratila komentarom: "Jesi ružan, jesi odvratan!"

Malo je takvih nastupa iskrenosti, pa me je pomenuti slučaj inspirirao zamoliti jednu besposlenu obožavateljku da hoda nekih 20 metara iza mene i prisluškuje šta će raja govoriti "kad ja prođem i ne mogu čuti".

I nakon 10-ak minuta besmislenog hodanja (e jesam nekad bio besposlen) sačekam ja nju "da mi referira" - a ona se valja od smijeha!

Ajd, sad neću pričati šta su mi tada ljudi (posebno naravno žene) govorili iza leđa, nego slično mi se nedavno dogodilo - ali slučajno.

Ljeti dolazi dijaspora i za neke od njih je moja, za Sarajlije nebitna pojava, još uvijek "nekakav celebrity". Pa hoće da se fotografirao sa mnom. I ispalo je da sam se ja fotografirao s pola jedne "razdvojene familije", a razgovor "druge polovine" koju je moja raja čula i smijući mi prepričala je glasio:

Sin: "Eno ih, slikaju se s Elvisom, hajmo i mi!"

Otac: "Ma nemoj, pusti ga, VIDIŠ DA JE DROGIRAN!"

Naravno, moji prijatelji znaju da se ja ne drogiram već prirodno loše izgledam pa im je bilo shega...

Istina je doduše, da sam prije 20 godina u Holandiji probao drogu.

I još me ne popušta...

E sad zašto sam ja takav?

Zašto ja stalno razmišljam u stilu "šta ako me sutra zgazi voz?" kada je očito da me u Bosni i Hercegovini NEĆE ZGAZITI VOZ!

Zašto se ja smijem Ronaldu koji je vjerovatno jedan dobar dečko koji ponekad poludi na nepravdu kada ga tuku po nogama i koji zaplače kada izgubi, jer je igra bitnija od novca?

Zašto nepoznatu osobu na telefonu nisam ispravio za prezime "Kulenović" nego odmah u...? Mog divnog direktora Juru Robežnika...

Nastavit ćemo da razmišljamo u tome u idućim naklapanjima, a vama ću zato što ste izdržali do kraja reći isto što sam nekada govorio i publici koja je izdržala do kraja koncerta:

"Hvala vam, bili ste divni večeras, i ako vas ko bude dirao - samo zovite!"