Medeni mjesec na Maldivima pretvorio se u pakao: ‘Marko je skočio u more i tada je počela drama...'

Andrea Janković (25), profesorica engleskog i njemačkog jezika, dala je nevjerovatnu ispovjest koja bi jednoga dana mogla poslužiti kao scenario za film.

Sa suprugom Markom (26) otišla je na medeni mjesec na Maldive, ne sluteći da će se put koji treba da pamte kao najljepši u životu, pretvoriti u pravi horor.

Na putovanje je mladi bračni par krenuo 13. marta, a samo dva dana kasnije počela je agonija koja je okrenula njihove živote.

"Na Maldivima je veoma bitno da se zna, na šta su nas upozorili, da je česta smjena plime i oseke. Danas voda može da bude duboka dva metra, sutra može da se skroz povuče i da je nema. Moj muž je plivač i ronilac, profesionalac", navodi Andrea u razogovoru za Telegraf.

"Kada smo stigli 14. marta, on je skakao iz vile u kojoj smo odsjeli, a koja se nalazi usred okeana i voda je bila dva metra. Ja sam snimala njegove skokove. Drugi dan ujutru voda se povukla, a mi nismo sišli da vidimo koliko. Ja sam uzela da skuham kafu i on mi tada kaže "Idem da skačem da se rashladim". I skočio je, a ja sam primjetila da ga nema", prisjeća se Andrea jednog od najstrašnijih momenata u životu.

Srećom, pored njih su bili Danci koji su odmah vidjeli šta se dogodilo. Muškarac je skočio za Markom i govorio da ne diše.

"Strčala sam dole. Moj suprug je bio modar, polomljenih zuba, bez pulsa, to je bilo katastrofa" priča Andrea.

Komšija Danac, koji je odsjeo pored, opisao je da se Marko uopšte nije ispravio, jer je direktno vratom udario u tlo zbog dubine vode koja je tada iznosila maksimalno metar. Njegova supruga je odmah zvala Hitnu pomoć, ali srce mu nije kucalo. Kada mu je Andrea dala vještačko disanje, počeo je da daje znakove života.

"Pričao mi je da je bio svjestan kada je skočio i udario se, i da je htio da se digne ali je bio paralizovan. Osjetio je, rekao mi je, i kada je počeo da guta vodu, bio je pri svjesti, ali nije mogao ništa da uradi", dodaje Andrea.

Troškovi liječenja su bili preko 40.000 eura.

"Sreća, pa smo imali osiguranje. Zaista bih htela da apelujem da se nikada na tome ne štedi jer se nikada ne zna šta može da vam se desi", poručuje danas, posle svega.

Hitna pomoć odvezla je Marka, a Andrei 30 minuta niko nije javljao da li je on živ ili ne.

"Nakon trideset minuta, postala sam najveći vjernik. Ta snaga i sila koja se probudila u meni, ne znam kako to da opišem, to je Božija snaga. Tada izlazi doktor i kaže mi "Diše, ali moramo hitno u drugu bolnicu jer mi nemamo opremu koja je neophodna. Najverovatnije polomljen pršljen C2, C3 i C7", prisjeća se Andrea.

Iako se ne razumije u medicinu, znala je, kaže, da su to pršljenovi vrata i samo se zahvalila Bogu što je Marko živ. Otišli su i u drugu bolnicu brzim brodom, gde su također potvrdili da su polomljeni C2 i C3, da su napravili krvarenja i da su izmješteni sa svog položaja, a da je C7 skršen.

"Rekli su da je to strašna povreda, da mora pod hitno da se operiše i da treba da ga pošalju za Indiju. Ja kažem: "Čovječe kakva Indija, jeste li normalni. Ja, tu. na kraju svijeta sa njim...", opisuje i dalje pod traumom zbog svega.

Bila je sama, izgubljena, bez telefona. Uputili su je na još jednu bolnicu da bi se vidjelo koliko je operacija hitna.

"Rekli su mi da moram da se vratim u vilu gde smo odsjeli, da pokupim sve moje stvari i da prijavim osiguranje. Veoma je bitno kad se tako nešto desi da se odmah prijavite na osiguranje, jer kasnije ne priznaju. Govore mi da moramo avonom sa tog ostrva da odemo u glavni grad. Rekli su mi "avion košta 5.000 eura i mora da se plati sad". Ljudi kod kojih smo odsjeli su rekli da će oni platiti kako bismo što prije stigli i da ćemo im se kasnije odužiti. Ophodili su se prema nama kao da se znamo 100 godina, dobrotu tih ljudi ne mogu da vam opišem", priča Andrea.

Tako stiži i u treću bolnicu u glavni grad Male.

"Neurohirurg mi tada govori: "Imali ste sreću jer su se pršljenovi namjestili i ne treba toliko hitno da se uradi operacija, tako da možemo da vas pošaljemo za Srbiju". Ne znamo da li je od trzanja tokom transporta, ali pršljenovi su se vratili u prvobitno stanje, ali su bili malo pomjereni", kaže Andrea, pamteći taj momenat s olakšanjem.

Andrea je potom našla doktora u Srbiji preko Facebook stranice a u potrazi su joj pomogi i novinari Telegrafa.

Potom se javlja drugi problem - transport. Privatni avion koštao je 140.000 eura. Andrea u očaju kaže "pa i da prodam bubreg, ne mogu da dobijem taj novac."

"Zvala sam srbijansku ambasadu u Indiji, ambasador mi se javio i rekao da čini sve da nađe rješenje. Kroz čitavu priču ambasador i agencija "I Travel" preko koje smo otputovali su bili uz mene konstantno, nisu me ostavili samu. Pošto je naš gazda glavni u "Turkish Airlines", ja sam ga pozvala i pitala da li mi možemo da idemo komercijalnim letom, jer je doktor rekao da moj suprug mora da bude u ležećem položaju. Situacija je bila teška, jer njemu vrat nije smio da se pomjera", prisjeća se Anrea.

Transport ih je na kraju koštao 21.000 eura, a morali su da plate doktora i sestru da idu sa njima, za šta su dali još 6.000 eura.

"Sreća je što moj muž ima mnogo dobre prijatelje i njegovi drugovi su sakupili za jedan dan tu sumu. Oni su nam mnogo učinili što bi malo ko nekome danas. Moj muž radi za američku firmu pa smo imali donacije i od njegovih kolega", zahvalna je Andrea.

Po dolasku u Beograd, u Kliničkom centru se sastala sa doktorom, koji je, ističe, prvenstveno veliki čovek, a pritom vrhunski doktor i profesionalac.

Marko je dobio najbrži mogući termin za magnetnu rezonancu i ispostavilo se da su problem bili pršljenovi C2 i C3, a ne C7 kako su svi mislili. Doktor je rekao da je operacija toliko rizična da on ne može da garantuje da li će Marko da se probudi.

"Operacija je trajala od 7.30 do 11.30. To je bilo najdužih četiri sata u mom životu. Posle operacije nazvao me je doktor, raspoložen, i sa osmijehom mi saopštava da je operacija prošla odlično, da se moj suprug probudio, i da nema potrebe da ide u šok sobu već pravo na odjeljenje. Ja ne mogu da vam opišem tu sreću. Nakon dva sata od operacije moj muž počinje da diže desnu nogu, lijeva ruka takođe počinje da se oporavlja, sve počinje da se vraća u normalu", ushićeno priča Andrea.

Svi doktori su oduševljeni Markovim oporavkom, i sada čekaju da ga pošalju u Banju na dalji oporavak.

"Rekli su mi da za ovakvu priču pozovem nekog režisera da napiše scenario za film. Ja u životu nisam bila vjernik. Mislila sam da nama ne može nešto loše da se desi jer smo dobri ljudi i da se tako nešto dešava samo lošim ljudima. Kad ti život nosi samo lijepe stvari niko se ne moli Bogu, niko ne kaže "Hvala ti Bože" i mi to kao ljudi zaboravljamo. Ali kad se ovakva nesreća desi, ja to tumačim kao neku ručnu kočnicu koja je od Boga data da bismo u životu vidjeli šta je prioritet", zaključuje ova mlada i hrabra žena koja je u svakom trenutku bila uz svog supruga.