Mujo Mulaosmanović, prvi Bosanac koji je osvojio vrh od 7.000 metara

U julu 1979. godine Branimir Maltrić i Mujo Mulaosmanović popeli su se na vrh Korženjevska u Pamiru. Nije mu dugo trebalo da napreduje u sportu koji je tako brzo zavolio, a samo četiri godine nakon što se počeo baviti alpinizmom pomaknuo je granice bh. alpinizma.

"Upisao sam tečaj alpinizma 1975. godine, a tada sam bio druga godina na fakultetu. Od 1975. do 1980. godine ostvario sam te neke značajne uspone za bosanskohercegovački alpinizam. Vrhunac je bio 1979. godina i vrh Korženjevska (7105m). Ipak sve to što sam radio i u našim planinama i u Alpama svakako su značajne. To su bili pionirski koraci u alpinizmu na neki način. Nešto jeste bilo prije, ali oni su većinom radili u našim planinama.

Oni su malo išli napolje. Išli su i u Alpe, a Hamo i Gafa su išli i na Kavkaz. Onda je nastala jedna pauza i onda se pojavila ta hajmo reći druga generacija. Na Pamir se prvi put išlo 1976. godine, a ja nisam išao, jer sam bio relativno mlad, iako sam fizički bio spreman. Otišlo je njih pet, ali međutim imali su dosta problema i nisu uspjeli osvojiti vrh Korženjevska (7105m)", kaže na početku razgovora za Radiosarajevo.ba Mujo Mulaosmanović.

U Bosni i Hercegovini najviše vremena provodio je na Prenju, a koliko su i bosanskohercegovačke planine opasne najbolje pokazuje događaj koji se dogodio Mulaosmanoviću i drugim alpinistima.

"Prenj je za nas bio jako atraktivan zimi. Znali smo po 20 dana zimi provesti na Prenju. Mislim da smo 1976. ili 1977. godine proveli skoro svaki vikend na Prenju. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati vikendi kada nismo bili na Prenju.

Jednog dana Erol, Zoka i ja smo trebali da penjemo jedan smjer u Otišu. Bio je s nama i Radomir Čarpić iz Goražda, ali on nije penjao s nama. Mi smo se u dva ujutro spremili i otišli pod stijenu. Ušli smo u stijenu možda je bilo pet sati. Bio je početak marta i tek je počelo da sviće. Negdje do 12 sati smo bili u pola stijene. Došli smo pod jedan ledopad, možda dva ili tri metra visok. Gledali smo prema Bjelašnici, jer je sjeverna stijena. Vidjeli smo oblak koji je došao na Bjelašnicu.

Ne vjerujem da je prošlo pola sata, došao je do nas i ništa se više nije vidjelo. Mi smo uspjeli ispenjati ledopad i u dijelu te stijene ima jedna pećina. Mi smo ušli u tu pećinu, ali nismo bili opremljeni da noćimo. Mislili smo da ćemo ispenjati za dan i vratiti se. Znali smo otprilike gdje se nalazimo i uspjeli smo kroz jednu rupu izaći skoro na vrh. Dan je bio prekrasan, a kada smo izašli iz te rupe na vrh, užasno je vrijeme, ništa se nije vidjelo.

Vrh Borašnica nije daleko, to je istočno od Otiša i tamo je vojska imala svoje uređaje i objekte. Neko je ispalio dvije rakete, vjerovatno vojska. Mi smo oko deset navečer uspjeli izaći na vrh. Znamo po nekom sjećanju kuda ide markacija. Moraš sići na sedlo između Zelene glave i Otiša. Međutim ništa se nije vidjelo i odjedno smo se našli u jednoj škrapi i shvatili smo da ne možemo pratiti markaciju. U tom trenutku najvažnije je bilo da nismo izgubili snagu.

Odlučili smo da iskopamo jamu, nevrijeme nije popuštalo i sve što smo mogli je da čekamo. Shvatili smo da je svanulo jutro. I kako je vjetar puhnuo razgrnuo je maglu i vidjeli smo markaciju na stijeni. Ostavili smo i opremu i sve, samo je bitno bilo da dođemo do markacije. Kada smo došli pred dom Čarapić je napravio par snimaka, a mi smo bili okovni ledom. Taj naš boravak u planini trajao je 30 sati. Kada smo ušli u dom spavali smo 24 sata. Da nismo bili fizički i psihički spremni, pitanje je da li bi izašli živi iz Prenja", ističe Mulaosmanović sve izazove Prenja.

Jedan od najizazovnijih vrhova Europe je svakako Matterhorn. Mulaosmanović je osvojio i njega, a taj uspon dugo će pamtiti s obzirom na kultni status koji ovaj vrh ima među planinarima.

"Matterhon nije bio osiguran sada kao danas. Bio je osiguran samo dio ovaj iznad bivka. Mi smo rano ujutru krenuli prema vrhu, puni elana, želje i volje. Međutim naš problem je uvijek bio kilavost, a vrijeme je to koje diktira sve i ono se brzo promijeni i okrene. Došli smo do bivka, a on je već na 4.000 metara. Simić je već dobio visinsku bolest.

Pravili smo pauzu i ja sam skinuo dereze. Bahra se nešto uzvrtila oko nas i šutnula je jednu derezu koja je propala kroz provaliju visoku sigurno 2.000 metara. Ja sam tako ostao bez dereze. Vidio sam da Simić više ne može da hoda. Rekli smo mu da ostane na bivku, jer već je bio jedan sat. Simić nije znao da li će nastaviti ili ne i kada je shvatio da ne može dalje, dao mi je svoje dereze.

Nas petorica smo krenuli dalje. Otišli smo samo jedno uže i Erol je rekao da ne može dalje. Zoka, Budija, Čarapić i ja smo krenuli prema vrhu. Relativno brzo smo izašli na vrh. U šest sati smo bili na vrhu. Potom smo krenuli nazad i onda nas je počeo pratiti neki maler sa užetom. Svaki put smo se morali vratiti jer uže upadne u pukotinu između stijene i leda. To je trajalo i trajalo, a mi smo došli na bivak u dva sata navečer. Sutradan su došli Naim i Gafa i oni su izašli na vrh također, a poslije smo se svi družili zajedno", kaže Mulaosmanović.

Nakon što je savladao najteže izazove u Bosni i Hercegovini i Europi, došlo je vrijeme za prvi vrh veći od 7.000 MNV. Izbor je pao na vrh Korženjevska (7105m) u Pamiru.

"Naša ekspedicija je trajala 32-33 dana. Slovenci su organizovali odlazak, a Buco i ja smo se nekako uspjeli ubaciti u ekspediciju. Slovenci su bili korektni zaista, ali te godine je bila prva jugoslavenska ekspedicija na Everest, pa je ova naša prošla nekako neopaženo. Međutim za Bosnu i Hercegovinu naše dostignuće je bilo zaista veliko. Krenuli smo iz Sarajeva u julu i kada smo došli u Moskvu rekli smo Slovencima da bi se mi odvojili od njih, jer su oni išli drugom rutom.

Buco je preko Rusa koji nas je dočekao u Moskvi stupio u kontakt sa Žorom, momkom s kojim je on bio na tom prvom pokušaju 1976. godine. Mi smo iz Moskve letjeli avionom do Osha. Drugog po veličini grada u Kirgistanu. Kada smo stigli spakovali smo se u dva kao minibusa. Tu je bilo Poljaka, Čeha, Bugari su pravili ekspediciju. Uglavnom iz istočnog bloka. Tim autobusom smo se vozili 12 sati, a ne mogu opisati kakva je cesta. Penjali smo se 1.000 metara i onda smo došli do jedno prevoja s kojeg se vidi vrh Lenjin, drugi po veličini vrh Pamira. Na toj cesti ne postoje bankine, ma to je zaista nevjerovatno.

Odatle smo se spustili u dolinu i došli do centralong baznog logora koji je na 4.000 MNV. Tu smo bili četiri dana skupa, a Žora nas je čekao na aerodromu. Žora je ljudina. On je nas obojicu uhvatio i podigao kao da smo torbe na aerodromu. Bio je mnogo jak. On je našao još dvojicu i mi smo se helikopterom prebacili na glečer Fortanbek. Tu je bilo raznih nacija, od Amerikanaca pa dalje...

Prvo smo pravili aklimatizacione ture, Buco i ja bez Žore, Aleka i Mišela. Alek je bio šef i sva trojica su bili iz St. Petersburga. Penjali smo se na vrh Petrova što je oko 5.000 MNV, potom Vrbljut, što je na njihovom jeziku deva. Za devet sati smo se s 4.000 metara popeli na 6.000. Tu smo noćili i potom smo se sutradan vratili u bazni logor. Dočekao nas je šef logora Ovčenjikov. Sjeli smo nešto prezalogajili, popili i rekao nam je da Jugosloveni mogu sve. Vidio je da smo spremni fizički. Nije jednostavno izaći 2.000 metara za devet sati.

Mi smo 25. jula preletjeli na glečer Moskvin. Sa tog glečera se ide i na Vrh Komunizma. Uspon je počeo s otprilike 4.000 MNV. Nije to himalajsko penjanje, sve morate sami ponijeti. Prvi dan nije bio idealan, prelazili smo preko glečera koji je bio pun pukotina i Alek je tražio novi put, malo je zalutao, pa smo ga morali čekati dva sata.

Četvrtu večer smo spavali na 6.800 MNV. Na jednom dijelu smo morali vezati uže na uže, svaki dan je padao snijeg i bojali smo se lavine. Srećom uspjeli smo preći bez problema. Izašli smo mi na otprilike 7.000 MNV. Oni su sjeli i meni je Buco rekao da Rusi predlažu da se vratimo. Ja sam izvadio fotografiju i pokazao Rusima da nismo tako daleko i nije nas još uvijek neka kriza uhvatila. Pravilo je da si i kada si metar od vrha bliži dnu, nego vrhu, ali sam mislio da možemo do kraja.

Odlučili smo podići šator dok se vrijeme ne popravi i nije prošlo mnogo vremena čuo sam Bucu kako me zove. Vrijeme se stabilizovalo, sija sunce. Spremili smo se, bilo je još dana. Spakovali smo sve, a imali smo šator zvani ruska pamirka. To je šator, isto kao da jede germu. Žora ga je nosio i svaki dan čovjek raste. Odjednom kako je hodao ispred mene propao je, ali sreća da je imao veliki ruksak i cepin i nije propao skroz kroz pukotinu. Nije je vidio jer je bila prekrivena snijegom.

Sjećam se bilo je osam sati i vidio sam kako sunce zalazi iza Vrha Moskva, a mi na vrhu. Kada se dolazi na vrh ima jedan stub i sveska i olovka da se upišeš. Taj dan smo mi išli smjerom Budanova i on je teži, a Bugari su taj dan bili na vrhu, ali su oni došli drugim smjerom. Kojim su naši probali 1976. godine. Mi smo se spustili i prošli smo onaj dio gdje je Bucu i Aliju lavina 1976. pokupila. Sreća pa ih je pokupila pod samim vrhom i nosila svega 50 metara. Vratili smo se na glečer Moskvin. Tu smo se družili s Bugarima koji su se spremali za Himalaje. Tu noć smo imali gozbu. Bugari su zaklali ovcu, pili smo i njihov konjak, moram priznati da je jako dobar.

Sutradan je helikopter došao po nas. Vratili smo se na Fortanbek. Tu smo bili par dana i onda smo se vratili za Ačiktaš i na kraju za Osh. Potom smo se preko Moskve i Beograda 13. augusta vratili u Sarajevo. To je za naše pojmove u to vrijeme bio veliki uspjeh. Puno se manje ulagalo i pridavalo pažnje. Išli smo po opremu u Austriju, posuđivalo se moljakalo", prisjeća se Mulaosmanović ekspedicije na Pamir. 

Ne žali što nikada nije penjao na Himalajima, a jedina želja mu je ostao Khan Tengri (7.010 MNV).

"Jedino mi je žao što nisam bio Khan Tengriju, kada su naši išli mislim 1980. godine. To je po meni uz Matterhorn jedan od kultnih vrhova", ističe na kraju razgovora Mulaosmanović.