'Tri zime' Ivice Buljana: Istorija porodice je istorija tla

Radiosarajevo.ba
Predstava ''Tri zime'' po drami Tene Štivičić, a u režiji Ivice Buljana premijerno je izvedena  prošle sezone u HNK u Zagrebu, Mess-ovska publika je videla pretposlednje večeri festivala.

Piše: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada, za Radiosarajevo.ba

Dramu Tena Štivičić piše, okvirno,  u vremenu u kojem se drama završava – tri zime se odvijaju hronološki: 1945. , 1990. i 2011. Nedavna prošlost u kojoj Hrvatska, kao i susedne zemlje u regionu se spremaju uči u Evropsku uniju i isto tako vreme u kojem se samo naizgled iznenada slika Evrope kakvu poznajemo drastično menja- dominantne su slike sirijskih izbelica I potom ponovno snaženje desnice diljem Evrope. Jedan svet nama poznat svakako nestaje I zato se I čini da Tena Štivičić okrečući svoj pogled unazad u istoriju jedne porodice pokuša progovoriti o stvarima koje su se prećutkivale I očistiti teren, pospremajući ga, za ono što dolazi. Šta god to bilo.

Drama ''Tri zime'' imala je praizvedbu u Londonu, a u New Yorku je osvojila uglednu nagradu Susan Smith Blackburn Prize.

Prelomne zime koje se pominju u drami može smatrati prelomnim  gotovo svaka porodica sa ovog tla- završetak drugog rata, početak poslednjih balkanskih ratova i taj lomni tranzicijski prelazak u novi sistem.

Drama prikazuje povest jedne porodice, a povest porodice uvek je i povest tla na kojem se drama dešava. Priču se otvara 1945-te kada u jednu buržoasku kuću u Zagrebu ulazi mlada žena sa kćerkom,  majkom I mužem.  Ta je žena u toj kući rođena , kao kćerka služavke i gotovo odmah po rođenju ona je zajedno sa majkom iz te kuće isterana.  Sada se u nju vraća. Sa kćerkom i mužem. Samo je naizgled  kuća prazna- tu se krije i kćerka nekadašnjih vlasnika ( koji su nakon drugog rata pobegli u Argentinu) koja će ostati živeti sa njima. Elem, priča prati sudbine kćerkine porodice- porodice Dunje Kos koja ima dve kćerke ( ženski je ovo rodoslov, da se razumemo) koje su u toj kući odrasle, sa njom i ocem. Jedna se u trenutku kada priča počinje udaje –mlađa Lucija, a starija Alisa je došla iz Londona kod sestre na svadbu. Sve se tri stvarnosti neprestano prepliću.

Reditelj Ivica Buljan pripoveda ovu istoriju majstorski živo, sve tri zime neprestano traju, i mrtvi i živi su na sceni, samo se smenjuju. Priča se pripoveda poput filmske sage, a mnoštvo narativnih linija se skladno prepliću poput nekog finog tkanja koje gledaoca poziva da se u njega uživi, što ovaj čini veoma lako.

Sjajna glumačka ekipa - prosto svako svoj lik igra kao da mu je to koža, kao da je pripovest upravo njegova pripovest koja se tiče njegove porodične istorije. Uz zaista neverovatnu Ninu Violić koja neodoljivo duhovito i elegantno igra Karolinu Amruš, kao što Ksenija Marinković sa neopisivom lakoćom slika Dunju Kos. Obe kćerke Alisa ( Jadranka Đokič) I Lucija ( Luca Anić) su tačno onakve kakvim ih zamišljate. Porodično okupljanje, zatim i svadba uoči koje se  poziva  kosture iz ormara, poziva duhove predaka da nam se pridruže u ovom uzbudljivom melanžu emocija, afekata i sudbina koji ide ka nekom svom novom ishodištu.

Pripovest o porodici je uvek mitologija svoje vrste, Buljan je sa maestralnom ekipom tako i stvara pred gledačevim očima. A znate kako je sa mitovima – to je gusto prapredivo koje prosto živi i diše, ne pita vas za mišljenje prosto se odvija, tera svoje.

Otišla sam na predstavu sa zaista velikim očekivanjima. Nakon premijere u Zagrebu prijatelji koji su je gledali su se listom javili sa komentarom: Moraš pogledati.  Kad se vratim u Novi Sad ja ću taj komentar ponoviti, reći ću: Morate pogledati Tri zime, videće kada pogledate zbog čega sve.

Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.

/ Najčitanije

/ Povezano

/ Najnovije

Podijeli članak