Galeb - Potraga za novim pozorišnim formama
Piše: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada za Radiosarajevo.ba
Čehov ''Galeba'' piše već ozbiljno bolestan od tuberkuloze, a iza njega je iskustvo posete na otoku Sahalinu u Sibiru gde kao lekar istražuje život u kažnjeničkim logorima, iza njega je velika epidemija kolere gde je jedan od vodećih ljudi, besplatno leči seljake i bori se protiv gladi koja hara Rusijom (da je danas živ, kaže reditelj Tomas Ostermajer, Čehov bi bio aktivista za ljudska prava, i to je bez sumnje tačna preptostavka), on'' Galeba'' piše u Rusiji koja doslovno gladuje.
Piše komad o grupi umetnika, koji raspravljaju o životu i smrti, negde u provinciji, što može delovati čak razmaženo ako možete uzeti u obzir čitav kontekst.
Meni je uvek bilo strašno interesantno što Čehov ''Galeba '' piše kao komediju. On, čini mi se, na svoje junake gleda sa mnogo ljubavi istina, ali kao na one koji ili nikada ne delaju (nikada se zaista ne ide u Moskvu , metaforično govoreći) ili se pak dela, ali iz teskobe nespretno, pogrešno (u '' Galebu'' je mnoštvo takvih odnosa i poteza) dok vreme oko njih ne samo da prolazi nego imate utisak da se prosto kruni, nestaje u nepovrat. '' Galeb'' je svakako komad o ljubavi, o različitim vrstama ljubavi- ljubavi odrasle ostvarene žene i mlađeg muškarca – Arkadina i Trigorin, između mlađe žene i starijeg muškarca- Nina i Trigorin, između majke i sina, imamo i tu pažljivu posvećenu ljubav između Nine i Kostje.... More isprepletenih ljubavnih odnosa. Naravno ''Galeb'' je i komad u kojem Čehov, umoran od naturalizma u teatru govori o potazi za novim pozorišnim formama.
Reditelj Oskar Koršunovas postavlja komad danas i ovde u vreme kada smo svedoci tektonskih poremećaja, menjanja geopolitičke slike ne samo Evrope, nego i sveta i opet imate na sceni tu grupu ljudi koji raspravljaju o umetnosti i smrti dok se svet kakav su poznavali oko njih raspada. I oni ne mare, ne vide to. Oni se bore sa sopstvenim demonima. Postaviti Čehova na scenu, znači postaviti dijagnozu bolesti našeg vremena, boli naše duše, koristeći intonacije kao skalpele, kaže Koršunovas.
Koršunovas u središte postavlja upravo onako kako je Čehov pisao- odnose među likovima, tako da ono što gradi i drži čitav komad jeste glumačka igra - snažna, intenzivna, furiozna, građena vešto, tako da je priča ispričana jasno i tečno.
Glumci igraju bez ostatka, vrlo usklađeno. Jedna od onih predstava u kojima je svakom jasno koga i na koji način igra. Zato vas u svoj vrtlog hvataju brzo i lako. Na sceni koja je praktično bez scenografije, samo nekoliko crnih stolova, kasnije će se pojaviti crni kauč. Tu je i Galeb od papira. I pištolj naravno. Da bi na kraju čuli pucanj.
Koršunovas svakako u svojoj laboratoriji ispituje nove forme, ovo je teatar koji ne bih nazvala postdramskim, ovo može biti nova vrsta psihološkog realizma koja se bazira na radikalnom igranju stanja junaka, sve je dovedeno do krajnih granica.
Gotovo da nema kostima, kostim govori kroz detalj, pripada našem vremenu- svilena bluza Arkadine koja govori da je diva ili Ninin šorc koji svedoči o njenoj mladosti i nezaobilazna Mašina crnina. I puno votke koja se pije u velikim gutljajima.
Na predstavu sam došla sa relativno velikim očekivanjima od Koršunovasa i njegovog tima, na posletku čovek je ozbiljna pozorišna zvezda, a ''Galeb'' je jedan od onih komada koje dobro poznajem i veoma volim. Sa predstave sam izašla sa jednim osećajem gotovo iscrpljenosti i obnove koju mi je pre svega doneo boravak u jednoj furioznoj i poštenoj igri u kojoj su se svi predali do kraja. Kako glumci tako i publika te večeri u Sali Narodnog pozorišta u Sarajevu.
Radiosarajevo.ba pratite putem aplikacije za Android | iOS i društvenih mreža Twitter | Facebook | Instagram, kao i putem našeg Viber Chata.