Kritika za predstavu iz Meksika: Teatar koji ruši sve pred sobom (FOTO)

"Sve što je potrebno jednoj sjajnoj glumici je sjajna drama i želja za uspjehom" - predstava nastala u produkciji Vaca 35 teatro en grupo koja dolazi iz Meksika. Izvedena je u prostoru stolarije Narodnog pozorišta - jednom ogoljenom grubom i oštećenom industrijskom prostoru.

Za Radiosarajevo.ba: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada

Pred predstavu posluženi smo tekilom, igra počinje ispred ulaza u prostor koji je industrijski, visoke tavanice, pohaban, načet. Dve glumice (Diana Magallon i Mari Carmen Ruiz) su na sceni, tu je i jedan lavabo, pored njega je dole na podu rešo, na poličici mala Bogorodičina slika i sveće, na zidu vise cipele za ples okačene o crvenu satensku traku. u jednom uglu je sanduk koji igra krevet. Beli.

Posebnu ulogu u predstavi igra miris vlage koji vam je u nozdrvama sve vreme. Učestvuje, uokviruje sliku tog krajnjeg socijalnog dna u kojem su glumice, no tu je i osebujna mašta, koja jednako uokviruje priču. Krenimo redom.

Počinje žestokim i raskošnim jezikom njih dve (jedna veoma krupna i druga zaista tanka) igraju "gospodaricu i služavku''. U svojoj sobi dozvoljavam samo plemićke suze, kaže krupna gospodarica. Uživate u tom raskošnom i moćnom jeziku i žestini igre u oštećenom prostoru.

U jednom trenutku one prestaju da vežbaju tekst i nakon kratke stanke ulaze u žestoku, histrioničnu blisku svađu. Kada se strasti smire jedna od glumica sprema kajganu i gotovo magijski govori o tom jelu koje priprema kao da će ga i sama priča učiniti naročito ukusnim. 

Za to vreme glumica koja je igrala gospodaricu sa zida skida cipele za ples i počinje da igra. Čujete muziku, na planu iza nje kajgana se i dalje sprema, a ona igra zatvorenih očiju kao da joj život od te igre zavisi.

Nakon plesa opet svađa, kao oluja dovodi ih gotovo do tuče. Zatim mir. one se kupaju u velikom metalnom koritu i spremaju za spavanje. Na golu sijalicu se namiče jedan šareni lampion da utiša svetlo. 

Dramaturški tok predstave je takav kao da se sastoji od nekoliko snažnih virova u koje su upleteni raskošni i moćni detalji koji dinamiku umiruju tačnim intenzitetom. Lampion koji prigušuje svetlo, cipele za ples koje na crvenoj satenskoj vrpci vise na zidu u toj bedi i žestokom tempu igre i svađa - to su vrsta seanse, utočišta.

Pre spavanja, dok sede na belom sanduku sa svim olujama koje su tog trenutka iza njih, jedna glumica drugoj priča bajku o 12 princeza i jednoj misteriji - o cipelama koje se svake noći troše od tajnog plesa. I sve utihne.

Komad je, kako stoji u katalogu, inspiriran Ženeovim delom Querelle de Brest i zaista u sebi nosi Ženeovu strast, snagu i krhkost margine.

Predstava se dešava na više planova u velikoj žestini, sa kojom se smenjuju maštoviti detalji i kao takva ona je vrlo dobro usklađena. Mašta i igra, žestoka do gotovo krajnih granica, čine moćnu celinu. Tekst, igra i prostor infiltrirani su jedan u drugi - slike i doživljaj koji smo podelili ne mogu vas ostaviti ravnodušne u ženeovskom trijumviratu žestine osetljivosti i moći.