S ove strane Drine | Dragan Banjac: "Podsećanje na Peti oktobar 2000 - Rekoše i porekoše"

Dvadesetčetiri godine od "narodne revolucije", velikih demonstracija u Beogradu, čime je 5. oktobra 2000. godine okončana dugogodišnja vladavina srbijanskog drznika Slobodana Miloševića.

Piše: Dragan Banjac, za portal Radiosarajevo.ba

Neposredan povod za bunu koja do danas nije dovoljno i korektno razjašnjena bili su izbori za predsednika SR Jugoslavije koji su održani 24. septembra 2000. godine. Miloševićeva strana je tvrdila da je Demokrstaka opozicija Srbije (DOS) odigrala na kvarno, uvereni da je njihov kandidat Milošević (1.836.799 glasova, 37,15 posto) dobio mnogo više glasova od kandidata udružene opozicije (DOS) Vojislava Koštunice koji je sa 2.470.304 glasa jedva (50,24 posto) potrebnu većinu.

Sada bi, s obzirom na sve što se dešavalo nakon te "revolucije" pasovala i ona narodna – džaba smo krečili. Najkraće rečeno - četvrt veka kasnije Srbijom rukovode oni protiv kojih se narod pobunio.

Slobodan Milošević se preigrao, skratio je mandat misleći da će, poučen ranijim iskustvima, glatko svladati kiselog Koštunicu. Ruku na srce to nije bilo realno jer je godinu-dve pre toga bio prilično uzdrman i stolica mu se opasno ljuljala, što se videlo u na nekoliko mitinga održanih u većim gradovima Srbije, pre svega u Nišu, Novom Sadu i Beogradu.

Zabranjeno preuzimanje teksta bez pismenog odobrenja Redakcije portala Radiosarajevo.ba!

ROGOVI U VREĆI: Opozicija se navodno ujedinila pod kapom DOS-a, išli su na dogovor sa važnim uticajnim ljudima sa Zapada (sastanak je održan čini mi se u Segedinu, a uslov Zapada /čitaj SAD/ bio je – bez Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja. Na skupu u glavnom gradu (Trg republike, 14. aprila 2000) gde su se okupile različite stranke, savezi i koalicije sa geslom „stop nasilju i za demokratske izbore“. Čuće se jedan huk, najavljivala su „složna opoziciona braća“ a evo govornmika prema redosledu nastupa: Vladan Batić (Demohrišćanska stranka), Dragan Veselinov (Koalicija Vojvodina), Vuk Drašković (Srpski pokret obnove), Zoran Đinđić (Demokratska stranka), Rasim Ljajić (Koalicija Sandžak), Miodrag Isakov (Reformska stranka Vojvodine), Jožef Kasa (Savez vojvođanskih Mađara), Žarko Korać (Socijaldemokratska unija), Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije), Dušan Mihailović (Nova demokratija), Dragoljub Mićunović (Demokratski centar), Dragutin Rokvić (Nezavisno udruženje novinara Srbije), Vuk Obradović (Socijaldemokratija), Vladimir Pavlov (Otpor), Momčilo Perišić (Pokret za demokratsku Srbiju), Milan St. Protić (Nova Srbija), Momčilo Trajković (Srpski pokret otpora), Nenad Čanak (Liga socijaldemokrata Vojvodine) i Nebojša Čović (Demokratska alternativa).

Nakon himne „Bože pravde“ krenula su sipanja obećanja koja slatkorečivi nisu ni pokušali da ispune.

Jedna zanimljivost. Sve govorancije, osamnaest lidera i liderčića plus predstavnika nezavinosg novinarskog udruženja integralno je objavio novopazarski pesnik i pisac Šaban Šarenkapić u svojoj reviji HAS („list manjine u većini slučajeva“) na 14 strana a autor tog zapisa je potpisnik ovih redaka.

OBESITI MILOŠEVIĆA: Najzanimljiviju, ujedno i najoštriju poruku hazjajinu sa Dedinja uputio je autonomaš, politički folirant Nenad Čanak, čovek koji će kasnije, više zarad ličnog nego ćara LSV, znati da se prikloni raznim stranama kojima ni po čemu nije pripadao.  Evo Čankove besede u celosti:

"Dobar dan. Ja sam Nenad Čanak, izdajnik, separatista i strani plaćenik. Ko to kaže da sam ja izdajnik: To govori ono đubre preispoljeno, lopov, lažov i notorni ratni zločinac Slobodan Milošević. Sa svojom fašističkom kamarilom i ološem koji je okupio oko sebe, vlada ovom zemljom kao da je njegova, a ne kao da je naša i vaša. To je ono o čemu se ovde radi. I nema tu mnogo priče. Zašto je potrebno da sam ja separatista, zašto je potrebno da se mi između sebe lažemo? Zato što kad se skupimo kao prsti na ruci u pesnicu nema više Slobodana Miloševića, nema Mire Marković, Nema Voje Šešelja, nema zla, nema korupcije, nema sveg onog ološa koji nam krv pije već deset godina. Deset krvavih godina nam krv pije ološ. Sve navodno na našim glasovima.

Zašto smo se ovde okupili. Zašto smo se ovde okupili da se u oči gledamo? Zbog toga što ne znamo gde je prozor Slobodanu Miloševiću pok koji ćemo da odemo i kađemo: Izađi šubre, izađi i pogledaj narod koji si zgazio. Pogledaj Srbiju koju si uništio, pogledaj sve ovo što si napravio. Pogledaj zgarišta, đubre! Pogledaj mrtve, pogledaj ranjene, pogledaj sve one bez ruku, nogu i očiju, koje si doveo – da prose! Je l’ to sudbina koju ova zemlja zaslužuje!? Dole milošević! Dole milošević! Dole milošević! Ne trebaju nam bogzna kakve parole. Jedna je dovoljna, a to je - Dole milošević!

"Neki dan je, šubre, izašao na televiziju. I znate šta je uradio? Čestitao je pobedu, đubre ono jedno, pobedu je čestitao svojim ratnim drugovima. Ko su njegovi ratni drugovi, đubre ono od đubreta. Njegovi ratni drugovi su rovci, gliste i krtice, jer je u bunkeru ceo rat proveo. Gde su oni pošteni momci koji su izašli da s puškom u ruci brane ideju otadžbine, ideju slobode? Gde su svi ti momci? Prosjaci ili su rasterani, ni posla ni budućnost. Ne mogu da se ožene, ne mogu ništa osim da čekaju da se nešto desi. E, neće se ništa desiti, dok ne dignemo ruku i kažemo: Gde si đubre da ti mi sudimo! Mi ćemo ti suditi, nikakav Hag. Ne treba nama Hag, nama treba istina i pravda, a samo mi ćemo to napraviti. I niko drugi. Ovde je ta sada demokratska snaga ove zemlje. Pa pitaju me nekada – zašto otliko psuješ, a ja kažem: Zato što đubrad drugi jezik ne razumeju. Oni su nas tome naučili. Oni su nas sve ovo naučili. I zato ćemo im suditi mi. Kažu: Izbori. Ja sam za izbore, jer samo izborima se nešto može uraditi. A šta nam vrede izbori kad pokradu izbore dok traju, šta nam vrede izbori kad pokradu glasove posle izbora, šta vrede izbori kada izbace poslanike iz skupština, kada u Zrenjaninu našeg odbornika kidnapuju da ne bi bio na skupštinskoj sednici. Čemu onda izbori služe? Neka se zna – još li jednom taknete narodnu volju – narod će vam suditi. I otići ćemo odavde na Dedinje, izvaditi đubre iz bunkera i ovde ćemo ga obesiti. Evo ovde će da visi! Dole Milošević! Živelo jedinstvo opozicije! Živela Srbija!

RUSKI INTERES: Dok se Zapad ponašao prilično nezainteresovano za ono što će uslediti nakon što je Milošević pokušavao da zadrži stolicu, Rusi su se ponašali sasvim suprotno. Profesor Žarko Korać, kasnije jedan od potpredsednika Vlade Srbije u kabinetu Zorana Đinđića više puta je potvrdio da je Vladimir Putin pred Peti oktobar zvao i Miloševića i Koštunicu na „konsultacije“ u Moskvu. Tromi Koštunica je poziv odbio a gazija Putinu nije ni odgovorio. Korać je mišljenja da su socijalisti tražili drugi krug izbora koji im je bio potreban „kako bi posle poraza napravili incidente i proglasili vanredno stanje“.

O karakteru narodnog bunta pre 24 godine mišljenja su podeljena i danas. Za većinu građana i pored toga što ih je opozicija izneverila demonstracije su bile opravdane pre svega zbog zaštite izborne volje. Mada naliči na floskulu, Petog oktobra neki su se (Miloševićeva garnitura plus pristaše) uplašili za život, šestog oktobra za poziciju, sedmog za nepošteno stečeni kapital a osmog je već bilo – bez brige! Mic po mic poraženi su ponovo zasjeli i vladaju, građani iznevereni, a mladi smušeni i neobavešteni. Kad se sve sabere - Miloševićev duh i dalje lebdi nad Srbijom. Njeni sadašnji predvodnici (ili je bolje reći apsolutistički vladalac) nisu se ratosiljali devedesetih godina prošlog veka, aspiracija na teritorije okolnih zemalja, rusofilstva, antievropejstva i anticivilizacijskih normi...

BRAJOVIĆEV OBRT: Tog „važnog dana“ u rano poslepodne desio se i upad u nekadašnju jugoslovensku Narodnu skupštinu. Iznosile su se slike, stolice, fotelje. Otuđio sam samo jedan koverat A4 formata sa telefonskim računima i troškovima reprezentacije. Jednog policajca sam snimio kada je fajercagom palio zavesu. Godinama sam ru fotografiju nosio u torbi, sve dok ga nisam sreo a on mi rekao „Mi iz DOS-a“. Poklonio sam mu je, uzeo ju je posramljen.

Drugi slučaj. Na ulici me je presreo čovek i predstavio se kao električar koji je posle Petog oktobra pomagao „pravljenje rezanaca“. Bio sam zbunjen, ali je brzo objasnio da je dok se rezala dokumentacija u SIV-u on menjao deo koji bi pregoreo i kolege bi nastavile. Informaciju sam poverio važnom dužnosniku koji me je ozbiljno upozorio da zbog toga „ide glava“.

I ovo: Kolege iz crnogorskog Radio Free Montenegro zamolili su me da im se javim uživo u dnevnim vestima u 15 sati. Imao sam i ekskluzivu (dobijenu sat-dva ranije od Vuka Obradovića) da će se napasti Skupština i RTS. Prolazeći pored bašte „Prešernove kleti“ da to izdeklamujem iz obližnje firme jednog prijatelja, dvojica kolega i iz Večernjih novosti, glavni urednik Radisav Brajović i komentator Borislav Komad oslovili su me sa „Zdravo, ustašo!“ Pozdravio sam patriJote, platio im piće i otišao. Ovo nije vredno pominjanja ali morao sam zbog Brajovićevog naglog i velikog obrta. Negde oko 20 sati ispred Gradske skupštine neko je rekao da Đinđić gore zove novinare. Kratko smo popričali i hteo sam da se sklonim. Međutim „poslovođa revolucije“ me je zamolio da ostanem jer je video da Brajović nadire uz stepenice ka balkonu. „Stani još malo, ne pričam s njim osam godina...“ Ubrzo se stvorio tu, maknuo me  uz oslovljavanje kao i pre pet sati, prišao Zoranu i počeo da ga balavi, ljubeći ge četiri-pet puta. To nije sve. Program je vodio glumac Bane Vidaković kojem je Brajović prišao (instinkt mi je govorio da treba da ga ispratim) i uverljivo mu kazao „Rrekao je Đinđić da sada ja govorim“. Ovaj mu je dao mikrofon.

KOMRAKOV I DAČIĆ: Tekst je zgotovljen juče ali je čekao kakvu frišku reakciju. Odgledao sam „Uranak1“, emisiju ne-postojećeg Tanjuga, gde su kod mlađeg kolege(?) gostovali novinari te televizije Milorad Komrakov i Zoran Ostojić.  

Komrakov, koji je do Petog oktobra bio glavni urednik Informativnog programa RTS i član Glavnog odbora Miloševićeve SPS, kaže da je došlo vreme da se konačno narodu kaže istina. „Za mene je Peti oktobar najteži i najružniji dan u mom životu, to je bio najobičniji puč, nikakva demokratska pobeda naroda, to je događaj u kome je sve urađeno lažno, u kome izborni rezultati koji su bili navedeni nisu tačni...“ On je mnogim svojim drugovima zamerio što su izdali, odmah prešli na stranu DOS-a, rekavši da je izborni rezultat bio 48 prema 35 i da je trebalo da se ide u drugi krug.

Ostojić, svojevremeno urednika Studija B, Petog oktobra se zatekao na mestu predsednika Medijske grupe Saveza za promene. On kaže da je DOS bio podeljen oko drugog kruga, da su se neki plašili spiska za likvidaciju „koji im je poturen ili dobronamerno poslat“ i da je Đinđić rekao da o tome poslednju reč treba da kaže Koštunica. On je u sedištu DOS-a odredio kod Koštunice odu Milan St. Protić  i Goran Svilanović. Koštunica nije pristao na drugi krug i DOS je mogao da se ustoliči.

RUSI: Iz Rusije je stigao Putinov ministar spoljnih poslova Igor Ivanov za zadaćom da ubedi Slobu da prizna poraz. On je to i učinio, a Rusi su od Kiselog (Koštunica) dobili obećanje da će raditi na zaštiti ruskih interesa.

Kao da je od toga sve i počelo. Milošević je predat Hagu gde je i umro, ali „slobizam“ je preživeo. U tom paketu je i Đinđićevo streljanje. Nacionalizam je bujao, aspiracije na komšiluk su i dalje na stolu srpskog trona, mržnja prema Zapadu i ljubav ka istoku i protagonistima njihove učmalosti se uvećala do neslućenih granica.

Spisak srpskih antidemokratskih likova mogao bi izgledati i ovako: Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Boris Tadić, Ivica Dačić, četnički vojvoda Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić...  Jedan iz tima dežmekasti I. D. juče je povodom Petog oktobra izjavio da je to bilo "vreme izneverenih očekivanja dela građana i velikih prevara kojima se tvrdilo da je za sve kriv Milošević. Izručili su ga na Vidovdan Haškom tribunalu, a problemi su ostali, kazao je njegov naslednik i pokušao da bude pametan rekavši: "Voda koja je tekla Dunavom i Savom devedesetih godina se nikad više neće vratiti. Morate da se okupate u novoj".

Na kraju Peti oktobar, šta to beše, kako reče profesor Nenad Prokić. Da je tako govori i prošlogodišnja anketa N1 među mladima. Oni koji su mislili da „znaju“ odgovarali su da su tada održane demonstracije povodom ubistva Zorana Đinđića ili da je pala vlada.

Niko im nije rekao da su mnogi likovali posle ubiostva čoveka koji je pokušao da uljudi Srbiju.

Jer, opanak je bolji od cipele i to se ne prašta!

* * *

Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Ja mislim" su isključivo lični stavovi autora tekstova i moguće da ne odražavaju stavove redakcije portala Radiosarajevo.ba