Mladen Lakić: Imaju li žene pravo na abortus?

Na ovu temu piše Mladen Lakić: 

Bilo je pitanje dana kad će na naše prostore, kako ih sad zovemo, zemlje regije, da zakuca tema abortusa. Kad kažem tema abortusa mislim na intervencije države u to pitanje. U Srbiji se, sudeći po najavama, uskoro formira Savjet za borbu protiv abortusa. Kažu, sve žene prije nego zatrudne će da dolaze na razgovore, savjetovanja a u cijeli proces će da uključe sveštenike i nevladin sektor.

Bum – medijski cirkus može da počne. Ili ste protiv abortusa i rado biste volontirali u ovom ili sličnom savjetu i išli od kuće do kuće da vidite koliko je trudnih, koliko se beba očekuje i nemoj da ijedna fali. Ili ste protiv ovoga jer abortus je pravo i daj da se koristi.

Kratko i jasno, abortus je ljudsko (žensko)  pravo isto koliko je i pravo da ona ako želi i ako može da rodi i tu dileme nema ili je bar ne treba imati. Ono što našim javnim raspravama nedostaje je (osim što ih malo imamo) jesu i argumenti, racionalnost, pa oprostite i pristojnost. Država nema šta da traži u bilo čijoj materici. Sveštenici isto tako treba da odstupe od nje. Sve dok nam Ustav to garantuje, sve dok smo, zvanično sekularne države sa (ne)zvanično nesekularnim društvom oko ovog pitanja ćemo se raspravljati. Nadam se da ćemo se raspravljati, bez uvreda, bez nasilja, bez ponižavanja. Ponovo napominjem i porođaj i abortus moraju biti njena odluka i niko je ne smije siliti na bilo šta što ona ne želi.

Ono što se smije, ono što bi trebalo i ono što možemo da tražimo, baš zbog Ustava na kog se pozivamo, svako iz svojih razloga jeste da ona uvijek zna šta bira. Prestanimo da se ponašamo uvijek „ili smo za ili smo apsolutno protiv“. Abortus nije zahvat kojim se vadi loš zub. Abortus ne prestaje samo kad ljekar obavi zahvat. Ona ima pravo da to zna, ona ima pravo da od države traži da joj to omogući. Ona ima pravo da u školi uči o tome, da pita i da joj se odgovori.

A mi, koji želimo da zaštitimo to njeno pravo na abortus hajde da štitimo i zagovaramo i druga, pomenuta prava. Pokažimo državi i sistemu da ne želimo ulaziti u arenu sa njima nego da želimo da skupa radimo na tome da nam bude bolje. Pokrenimo peticije, zagovarajmo, pišimo, pričajmo o tome da nam u školama uče djecu o seksualnom i reproduktivnom zdravlju. Tražimo da kontracepcija bude dostupna ne u smislu da je ima u svakoj apoteci nego da je povoljna, da se može kupiti, priuštiti bez odricanja od nečeg drugog. Pričajmo, pišimo, razgovarajmo, učimo o tome šta je abortus. Pitajmo one koje su iskoristile pravo da ga urade o tome kako im je.

Kad njih saslušamo biće nam jasnije zašto „smanjene stope abortusa“ nije fašistički pamflet iako, nesporno, mnogo je onih koji bi ga rado koristili u te svrhe. Ostavimo ovo ljudsko pravo kao mjeru koju ona može da iskoristi ali stvorimo sistem u kom će ta mjera biti korištena što manje. Kad kažemo da se borimo protiv toga da država i religija zalaze u njihove materice, nemoj da to bude „fašisti, dole s njima“. Stvarajmo državu, društvo u kom su trudnoće željene, porođaji sigurni a žene, zdrave, obrazovane, sa šansom da se zaposle. Da budu majke ako to žele. Ili da ne budu, ako ne žele. To ostavimo njima da o tome odluče, nemojmo ih tjerati na abortus samo zato što je on pravo i što se borimo protiv loše države. O tome šta država radi, šta može i šta bi trebala – neka nam to bude debata.

Mladen Lakić, Novinar, borac za ljudska prava, tvrdoglavno naivan.