Ne mogu da se ljubim sa djevojkom koja 'nezna' i 'sumlja'

Piše: Vladimir Skočajić Skoča, Lolamagazin.

Ne mogu da pijem hladnu nes kafu.

Ne mogu da pušim slim cigarete.

Ne mogu da nosim kravatu.

Ne mogu više da spojim noć i dan bez sna.

Ne mogu da idem u bioskope po tržnim centrima.

Ne mogu da izbrojim više od tri domaća filma iz poslednjih dvadeset godina koja bih voleo da pogledam opet.

Ne mogu da jedem suhomesnate proizvode u kojima ima više hemije nego u Domestosu.

Ne mogu da gledam TV jer me boli.

Ne mogu da gledam serije koje posle prve sezone postanu sranje.

Ne mogu da razumem ljude koji ne slušaju ništa, a kažu da slušaju sve.

Ne mogu da slušam radio, jer ne možeš slušati nešto što ne postoji.

Ne mogu da osećam bilo kakvu emociju povodom uspeha/neuspeha sportiste čiji roditelji su sticajem okolnosti osnovali porodicu u istoj zemlji u kojoj i moji.

Ne mogu da idem u kafane/klubove u kojima je živa muzika.

Ne mogu da ne smaram ljude koji blebeću na koncertu kog sam čekao šest meseci.

Ne mogu da se smejem tekstovima koji su nasmejali ceo region.

Ne mogu da pustim taksistu da me vozi kuda on hoće, jer znam da će ići dužim putem.

Ne mogu da razumem ljude koji ostavljaju kese sa smećem u hodniku ispred svog stana.

Ne mogu da objašnjavam onima koji „nemogu“ da možeš biti nepismen iako znaš sva slova.

Ne mogu da ne dobijem napad dijareje od “ekskluzivnih intervjua”.

Ne mogu da kupujem u prodavnici u kojoj čokoladu od 80g naplaćuju kao da ima 100g, a uz to im je još mančmelou bajat.

Ne mogu da pojedem dve kocke čokolade a ostalo ostavim za kasnije.

Ne mogu da pijem izvetrelu kiselu vodu.

Ne mogu da spavam na leđima.

Ne mogu da se pravim, jer sam odavno napravljen.

Ne mogu da se smejem kada mi se plače.

Ne mogu uvek da vidim one koje želim, a često ne mogu da ne vidim one koje ne želim.

Ne mogu da shvatim da sudbina nekog potencijalnog Nikole Tesle rođenog pre par meseci u Višegradskoj, zavisi od odluka ljudi koji su falsifikovali diplome.

Ne mogu da podnesem da o mojoj sudbini odlučuju oni koji naprave sranje, onda kažu da prihvataju odgovornost, pa nastave da prave sranja.

Ne mogu da pišem svetle priče na mestu koje je mračno.

Ne mogu da pišem nove priče dok me progone stare.

Ne mogu baš uvek da razumem zašto neke stvari želim, a druge ne želim.

Ne mogu da se ljubim sa devojkom koja “nezna”, “sumlja” i “ekstra” se ljubi.

Ne mogu da se borim sa nedostajanjem, čežnjom i ehom svojih misli u tri ujutru.

Ne mogu da budem srećan ako onaj koga volim nije srećan.

Ne mogu ovde, a kako sam stariji sve mi se više čini, ni onde.

Ne mogu više ništa da ne mogu.