Japanska molitva za Republiku Šumsku

Vijest koji je neki dan objavila televizija N1 da je grupa japanskih turista “upala” na proteste radnika Udruženja drvoprerađivača na Sokocu pored Sarajeva i obradovala demonstrante sasvim je u duhu onoga što bi se trebalo desiti da ova zemlja, u oba svoja entiteta, profunkcionira: da iz ogoljene pustoši ponovo naraste – šuma.

Prizor je, stvarno, nadrealistički: nekoliko radnika ispred parkiranog kamiona na kojem je zastava SNSD-a, stoji i gleda u daljinu. Jedan radnik malo mehengla jajca, razgovara mobitelom, i telefonom zove svog jarana, koji ilegalno, a kako bi drukčije, tuši drvnu građu po prihvatljivim cijenama. Sunce je izašlo, on svakako i nema pametnijeg posla, možda se zapali kakav roštilj, pa se nešto i ruča, i popije koja rakijica, nakon koje možda potekne i neka pjesma: recimo, “Imam pištolj/na njeg’ nemam pravo/dao mi ga Derikonja Savo.” Ili, možda, neka “slobodarska” iz Srbije, tipa – “na planini na Jelici, sastali se svi četnici". Pa nek’ bude, kako biti mora.  

Što se šume tiče, računica je, pak, jasna: preko preduzeća koja često imaju samo jednog zaposlenog radnika, šuma se siječe i prevozi preko Drine. Za 30.000 kubika građe, a razlika u cijeni je 15 KM po kubiku, dođe se do zarade od najmanje 450.000 KM. Valja pojasniti da su protesti eskalirali kad je Vlada Republike Srpske za novog direktora Šuma Republike Srpske izabrala Rajka Bulajića. Bulajić je, naime, smijenjen u aprilu 2012. odlukom Vlade RS-a zbog toga što je nezakonitim poslovanjem nanio višemilionske štete preduzeću. Tokom svoje karijere, Bulajić je postao zvijezda pravosuđa: ima čak 11 krivičnih prijava, a jednom je uhapšen - 2007. godine. Kao pravi boss, imao je i osiguranje: tada je ranjen policajac, kojeg je upucao pripadnik Bulajićeve tjelesne garde. Bulajićev povratak "Šume RS" osigurao je Mirko Čolović, predsjednik Općinskog odbora SNSD-a Sokolac, koji se trenutno brani sa slobode, nakon što je u novembru 2016. uhapšen pod optužbom da je neplaćanjem poreza oštetio budžet RS-a za više od šest miliona maraka. Haos, zar ne? E, pa tako je kako je.

Pa kaže dalje razgovor:

- Halo, Savo!

- Kaži, Radomire, brate!

-  Što te nema na demonstracijama? Evo nas, sve smo blokirali: magistralni put M-19 Pale - Sokolac i M-19.3 Sokolac-  Rogatica, u Podromaniji.

- Sve strateške tačke. Bravo. Savo, fino sam te u ratu naučio.

- Jesi brate, Radomire. Balvan ovde, balvan tamo, i eto blokade.

- E, super. Nego, kako idu te demonstracije?

 - A, slabo. Evo stojimo od jutros na hladnoći, niko sendvič da nam dadne. Bi li ti mog’o šta pogurat’?

- A vidi, i bi i ne bi. Ako vas podržim, onda od mog posla nema ništa. Ja natovarim trupce, da ih vidiš k’o olovka, ubile se za IKEA-u. Dođe čovjek, kešom plati, trupci mirišu, mi se rastalimo, i ja na meso, a on u Srbiju. Svima lijepo.

- Ali, Radomire, mi već 26 mjeseci nismo primili platu.

- Vidi, Savo, niste. Ali, ste makar sretni. Niste isti k’o balije, zato smo se i borili. Evo ti primjera: kod njih u Unsko-sanskom kantonu ilegalnu sječu šume plaćaju medom, jajima, placom za vikendicu. Kod nas je, brate Savo, sve čisto: makar se parama plaća. Nismo jajare, k’o Mujo i Suljo.  

Demonstrant Savo se malo zamisli, pa kaže:

- To jeste, nismo k’o balije. Sad sam mislio zvati onog svog prijatelja u Sarajevo. Radili smo prije zajedno u Šipadu, pa krenu rat, ganjali smo jedan drugog da ubijemo, ali sreća potpisa se onaj Dayton, a Dayton nema alternative, pa smo sad opet u dobro. Dođe na rakiju, na Sokolac. Ali, nemam ovih boba na mobitelu…

- Pa, pošalji mu poruku, nek’ on tebe zovne. Toliko imaš. A ima i fiksni telefon.

- E, jesi pametan Radomire, nisi džaba direktor. Nego, kako nas oni zovu odozdo?

- Čuj kako? Pa, četnici.

- Ma ne to, nego koji je pozivni?

- A, tako 057, ja mislim.

- E, jes’. E, fala ti Rašo, baš si mi pomog’o.

I kad je Savo, da prekrati vrijeme, zvao svog druga u Federaciju, ovaj mu je objasnio da je sve drukčije: da i u Krivaji, koja se bavi drvnom industrijom, također nisu primili plate od malo poslije Daytona, i da ih šiju za jedno par mjeseci, ali iznivelisat će se to kad im uzmu topli obrok. Dotad, šuma će se valjati, samo što iz Federacije ide na Zapad u Italiju i Sloveniju, a iz Republike Šumske u majku Srbiju. Kad dogori do nokata, svako će svojima objasniti da je šuma vitalni nacionalni interes, i Savo će biti sretan što nije junak iz glupih viceva o balijama, a radnici Krivaje će, kao i za prošlogodišnjih protesta otići kući praznih stomaka.

Dobro, a šta tu rade Japanci, sigurno se pitate? Pa, izvode performans. Njima je šuma na trećem mjestu: prvi im je Japan, a drugo im je, naravno, priroda. Pa su zaplesali, kad već ne znaju zapjevati, one “prave”.

Da i oni pomognu. Da šuma ponovo naraste.