Teatarska kritika za francusku predstavu 'Kada pomislim da ćemo ostariti skupa'

Predstava takmičarkog programa MESS-a "Kada pomislim da ćemo ostariti skupa'' nastala je u produkciji teatra "Les chiens de navarre'' iz Francuske. Režiju i scenografiju potpisuje Jean -Christophe Meurisse

Za Radiosarajevo.ba piše: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada

''Ova predstava se zasniva na improvizaciji- svi titlovi predstavljaju okvir onog što se dešava na sceni''- ovo je titl koji vas dočeka kada uđete u salu - kao i veoma glasna muzika koja traje dok se publika smešta. 

Na sceni - vesela atmosfera i ljudi krvavih lica sa predimenzioniranim zubima - kao nekakve maškare. Jasno vam je da se susrećete sa jednim od performansa fluidnih granica i da ulazite u jedno nepredvidivo putovanje komapanije ' Les chiens de navarre', koja inače radi predstave koje se zasnivaju na improvizaciji.

Ova predstava unutar tog veoma komotnog okvira ostavlja puno prostora za eksperiment u frankofonoj ležernosti kakvu čovek i zamislja.

Ono što čini skelet predstave jeste priča o grupnoj terapiji, koja je naravno iskarikirana i dovedena do apsurda, ali nam govori jednu priču - da je čovek u savremenom svetu ogromno usamljen, da je otuđen, pre svega od samoga sebe, a zatim i od sveta kojem pripada, te da je put do korisćenja sopstvenih resursa, iz takve pozicije, veoma trnovit. 

Francuzi o tome govore kroz jedan apsurdan i duhovit ključ, dajući sebi svi slobodu igre. 

Bilo da govorimo o četkanju negativne energije sa sebe, sitnih kompromisa koji čine život...bilo da se okretno i karikirano i duhovito igra sa temama samoubistva...jedan od klijenata hoće da popije valijum sa varikinom, recimo... par u automobilu koji izgubio sposobnost da bude blizak - sve to daje sliku pojedinca koji ne može da odgovori na neljudske zahteve savremenog svete. 

Ili, kako kaže Hollebecque: ''Stvorili smo svet u kojem je nemoguće živeti i još ga izvozimo''. 

Sve se dešava u jednoj začudnoj scenografiji sa fantastičnim promenama svetla koja u sebe apsorbuju sve dijaloge, sve situacije na sceni. Možda je najdirljivija scena koja se dešava negde na sredini gde se muškarac i žena skidaju i legnu goli na jedan dusek i tonu u san. Kao željeno ostrvo, topao ljudski pejzaž, koje se desava u sred predstave. ''Vidite može i ovako'' poručuju ''Les chiens de navarre''.

A ljudi stoje frustrirani i usamljeni, toliko je toga sputano u čoveku, zato se igra terapija, radi potrebe za povratkom u detinjstvo, potrebe za ponovnim uspostavljanjem jedne kosmologije. 

I zato ova priča, uprkos tome što nema čvrstu dramaturšku strukturu, ipak ima čvrstu nameru onog što želi da pokaže - da je, kako stoji u programu predstave "Naša potreba za utjehom  neutaživa.

Tako je ovo komad koji igrom glumaca, svetlom i zvukom, zapravo, iz jedne kontre poziva na potragu za smislom i potrebu da rane budu zaceljene jednom - zauvek.