Kritika za predstavu 'Životinjska farma': Kako istorija nije učiteljica života

Životinjska farma pisana je pre više od pola veka i kritika je staljinizma, ali i tadašnjeg vladajućeg sistema u Britaniji. To znamo.

Za Radiosarajevo.ba: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada

Iz perspektive savremenog trenutka aktuelna je kao da je pisan jučer. Kao da su svi režimi u proteklih 60 i kusur godina na ovaj ili onaj način totalitaristički bilo da govorimo o Balkanu ili Evropi ili svetu - govorili o otvorenim tvrdim ograničavanjima ili onim podmuklo udobnim koje nosi liberalni kapitalizam, recimo.

Dino Mustafić s te pozicije počinje predstavu - počinje je odmah dok se ulazi u salu tako sto svaki gledalac dobije svoje zvono, kao deo stada, nastavlja je uvoženjem samog Orvela u priču koji dolazi da pomogne. Kaže da je čuo da je komad aktuelan i danas i da može biti da se istorija ciklično ponavlja. Granica između dokumentarnog i teatarskog, između života s ove i one strane scene se delikatno i odlučno ukida - vrsta uvoda jeste trenutak kada pod Orvelovim vođstvom publika bira koju će ulogu koji glumac igrati - oni se preporučuju, publika zvoni zvonima (Orvel snagu zvuka mjeri jednim aparatićem), procenti odnosno jačina zvuka zvona određuje ko će koju ulogu igrati. Ovim postupkom Mustafić gledalište u potpunosti inkorporira u predstavu, a ona se, orvelovski - ne razmišljajući prepušta.

Uloge su podeljene i svi smo na farmi - velika crna kocka ispunjena zemljom koja u dodiru s vodom i znojem postaje blato poprište je dobro nam poznate priče - kako životinje preuzimaju vlast i kako jednakih naravno nema - u samom tempu ima nečeg mučnog napornog nisko i hladno osvetljenje daje utisak savremenih logora - kao što su velike nehumane fabrike ili baš farme ako hoćete - čitava priča od početka do kraja ima jednako zloslutnu atmosferu. 

Glumci igraju čisto i jasno uloge koje su dobili. Čitava priča od prve do poslednje scene (dramaturginje su Željka Udovičić Pleština i Dubravka Zrnčić Kulenović) pripoveda se i igra jasno i blisko - u orvelovsko tkivo interpolirani su songovi Minje Bogavac (Mi ćemo provesti teror u ime ljudskih prava, jer čovjek je dostojanstven samo onda kada ima para) koji se uklapaju kao slagalice.

Na kraju dolazimo do naše stvarnosti - tranzicija koja traje besomučno dugo i liberalni kapitalizam - trgovina, mediji, smrt heroja.

Naravno, na kraju se više ne zna ko je svinja, a ko čovek.

Dokle se ponavljaju stare matrice? Na sta sve pristajemo? U čemu sve učestvujemo? Ukoliko je revolucija nesretan istrument - da li smo spremni na evoluciju... samo su neka od pitanja s kojima nas Mustafić suočava.

Dok publika napušta salu - čuje se klepetanje zvona pošto ih treba vratiti po izlasku iz sale. Tu završava predstava i počinju pitanja - kao produženo dejstvo.