Kritika za predstavu 'Zabranjena zona': O čemu se ćuti i od čega se umire (FOTO)

Predstava The forbidden zone berlinskog Schaubuehne teatra u režiji Katie Mitchell  u prvom planu  prati subinu tri žene hemičarke. 

Za Radiosarajevo.ba piše: Nataša Gvozdenović, teatarska kritičarka iz Novog Sada 

Clare Immerwahr je žena hemičara Fritza Habera koji je svojim radom doprinosio razvijanju prvog oružja za masovno uništenje čemu se ona protivila, potpuno svesna užasa koji takvo oružje u sebi nosi i u znak protesta izvšrila je samoubistvo - neposredno pred njegov odlazak na Istočni front, njegovim vojnim pištoljem. 

Zatim pratimo subinu njene unuke Claire koja se u američkoj hemijskoj laboratoriji bavi humanom upotrebom nauke. Sasvim  očajna kada 1949. godine bude okončan rad na pronalasku jednog protivotrova za fozogeni plin i ona izvršava samoubistvo i to cijanidom. O ovim slučajevima se vrlo malo zna. 

Paralelno sa ove dve , prati se i sudbina jedne američke bolničarke koja se zaljubljuje u vojnika koji umire upravo od korištenja otrovnog plina čiju je upotrebu podržavao Haber. Njen lik je inspirisan Mary Boreden koja je bila bolničarka i napisala knjigu ''Zabranjena zona'' po kojoj predstava nosi naziv.

Veliki deo predstave odvija se na velikom video bimu ispod kojeg su kulise: voz ili sobe ili laboratorija u kojoj radi Claire, te vrt u  kojem se njena baka ubija. 

Priča počinje dirljivo i strašno - fotografisanjem jednog vojnika koji ide na front u susret smrti oči u oči. Jedan mlad i nežan čovek, zaljubljen, koji će uskoro stradati na frontu. Koliko je takvih ratova i nasilja koja traju u kontinuitetu? (U jednom razgovoru, Nihad Kreševljaković, direktor SARTRa mi je govorio da je preriod kada je svet bio bez rata trajao smešno kratko... )

Fotografija kao zaustavljen trenutak i jedno unutrašnje znanje da je smrt blizu, to nosi vojnik u sebi. Claire u sebi nosi duboko uznemirenje, a na plećima svoje pretke, krivicu koja je užasna i nije njena. Igra je najviše očima  Na sceni je jedan voz u kojem je ona. Vagon, zapravo. Vagon  sa zamuljanim prozorima u kojem sreće jednog vojnika. Ova je priča na jedan način veliko svedočanstvo krvave istorije 20 tog veka, a voz je važan simbol: mesto susreta, vezan za prve industrijske zločine, njime su zarobljeni voženi u logore... Sve se to u tim zamuljanim staklima vidi. 

Priča koja se prati na velikom platnu daje snagu naraciji - dramaturški, tri su priče  besprekorno prepletene, a platno nosi naboj. Vidite jasno glumačku ekspresiju, a ispod vidite teatar, potpuno razotkriven proces koji ne ukida ni magiju ni snagu samog pozorišnog čina. Platno služi da naglasi detalj - bakina fotografija koju Claire sa sobom nosi kao i dedin orden. Gledate dugo u lice Clare Immerwahr nakon samoubistva, mirno u bazenu u vrtu kuće i negde između svega toga - imate nežnog i iskrenog vojnika koji nevin strada. Umre u mukama. 

Komad govori o ljudskim identitetima- ponavljanjima užasnih matrica (suicid obe žene), ona govori o identitetu veka koji je iza nas - govori dramatično i vešto iduči naravno od ličnog ka opštem, demistifikujući mehanizam same predstave (jer vidite kamermane i ekipu sve vreme predstave, i lice i naličje teatra), daje joj snagu koja je u veštoj režiji izvrsnoj glumi i odlično poslaganoj pripovesti. Predstava se završava u pucnju, ne doslovnom nego svetlosnom - odjednom ste u mraku - imate utisak da je priča naglo prekinuta kao i životi junaka. a toliko toga je rečeno.

Uz, naravno, veliku saradnju sarajevske publike koja ima dar lakog prepuštanja doživljaju koji glumci, kako su konstatovali nakon predstave, osete i iskreno cene - to saučesništvo je podrška. Jedan uzbudljiv i ozbiljan početak 55. MESS-a.