Budućnost umjetnosti je u rukama menadžera institucija kulture

Umjetnici su talentovani, ali umetnički menadžeri stvaraju uslove da se ti talenti ostvare i da umjetnička djelatnost opstane. Na ovu temu piše kolumnistica portala Artbizmag.com. 

U našoj rubrici 'Šta drugi pišu' prenosimo ovaj tekst (bez uredničkih intervencija) s prijateljskog portala. 

Piše: Milena Garfield, za Artbiz.mag

Ako na bilo kom nivou i u bilo kom okruženju postavimo pitanje važnosti umetnosti i kulture, svi će se, naravno bez zadrške, složiti da je umetnost važna i, pre svega, potrebna.

Umetnost je potrebna. To je mišljenje i stav s kojim će se složiti većina ljudi, bez obzira da li je u pitanju stručna javnost ili prijateljska diskusija. Da, umetnost je potrebna. Ali umetnosti je potreban novac. I podrška. U situaciji kad se celokupni zapadni svet, kome i mi pripadamo, suočava sa ekonomskom krizom, sasvim je razumljivo da fondovi i izvori finansiranja umetnosti postaju sve manji.

Umetnost i podrška države

Umetnička produkcija i celokupna produkcija u kulturi je gotovo uvek, u svojoj istoriji, bila dotirana ili podržana, bilo da su to države, privatne mecene, sponzori, fondacije. Samo najkomercijalniji vid umetnosti, koji je uvek postojao kao zabava u formi vodvilja, mjuzikhola, slepstik komedija i melodrama, žanr romana, popularnih šansona i dekorativnog slikarstva, mogao je da “izdržava sam sebe”.

U današnje vreme je skoro nemoguće zamisliti vrhunsku umetnost koja je profitabilna na način da joj nije potrebna finansijska podrška države ili donatora. 

Naravno, neko će uvek moći da pomene Broadway ili Hollywood, ali to su, pre svega, industrije zabave u kojima se novac investira u visoko komercijalne proizvode. Oni, naravno, u sebi sadrže elemente umetnosti, ali njihov cilj nije rukovođen estetskim kategorijama već, pre svega, masovnim ukusom ili ostvarivanjem profita.

Ali neprofitne institucije kulture i kulturni projekti, čiji primarni cilj nije ostvarivanje zarade, već ispunjenje jasno definisane kulturne misije, bez obzira na prihode koje ostvaruju, moraju imati i dodatnu podršku.

Mi smo svi potekli i svi još uvek živimo u veoma zaštićenim uslovima državno podržane umetnosti. Svi očekujemo ulaganja i podršku državnih fondova. To je, naravno, s jedne strane veoma povoljna, gotovo idealna pozicija u kojoj je potrebno imati dobru ideju i dobro osmišljen projekat ili plan sezone i imaćemo osigurana sredstva fondova na koje, ako ispunimo prethodno navedene uslove, možemo da računamo.

Ali, kako svaka stvar ima i svoje drugo lice, ili drugu stranu medalje, takva situacija često izaziva uljuljkanost i nedostak inicijative kod menadžera, pa i samih stvaralaca. Mi osećamo da nam uvek neko duguje pažnju, zaštitu i novac za naše ideje, bez obzira na njihov efekat kod publike ili, uslovno rečeno, na tržištu.To je gotovo nezamislivo u bilo kojim drugim delatnostima.

Ukoliko imate dobru ideju za posao, biznis, bolnicu ili privatnu školu, vi ne očekujete da će država odmah da vam obezbedi sredstva, već nastojite da svoju ideju promovišete i što bolje je predstavite potencijalnim investitorima. Zašto bi u umetnosti bilo drugačije?

Da bismo porasli, moramo odrasti

Moje zapadno iskustvo me je naučilo da ni u fundamentalnoj (istraživačkoj) nauci, niti u vrhunskim umetnostima, pa čak ni kad su u pitanju vrhunske institucije od svetskog značaja (kao što su Kennedy Center ili Metropolitan Opera), niko ne očekuje da sredstva za njihov opstanak, svakodnevno izdržavanje, a ponajmanje za nove produkcijske poduhvate, budu obezbeđena dekretima. Ona moraju, na ovaj ili onaj način, da se “zasluže”.

Ja sam to, sticajem okolnosti, shvatila možda koju deceniju pre svih u našoj sredini. Zahvaljujući preprekama na koje sam, u sistemu subvencionisane umetnosti, naišla, morala sam da pronalazim načine da finansiram svoje projekte kroz strateški osmišljena sponzorstva ili pronalazeći privatne investitore i uvodeći ih u državne institucije, kombinujući tako društvena i privatna sredstva. Zbog istinske vere u sopstvene vizije, kao i zbog odgovornosti koju sam imala prema svojim sponzorima i invesitorima, takođe sam prva u našim uslovima (1990) iskoristila kanale masovne komunikacije i marketinga (muzički spot, bilbord, ulični happening), za promociju svojih projekata pretvarajući ih tako u kuturne događaje i proširujući publiku na ne-redovne konzumente kulturnih sadržaja. Zato što kroz redovne načine finansiranja nisam mogla da ostvarim ono što sam želela, naučila sam svoju prvu lekciju iz menadžmenta: kriza je dobra jer nas podstiče na kreativno rešavanje problema i budi našu inicijativu i preduzetništvo.

Da, dobro je biti zaštićen i imati zagarantavane fondove, ali oni ponekad sputavaju naše preduzetničke sposobnosti. Ponekad je zastrašujuće biti prepušten sam sebi, biti odgovoran za svoje postupke i posledice svojih odluka, ali nagrada slobode u kreiranju sopstvene vizije i sudbine je neprocenjiva. Drugim rečima, da bismo porasli, moramo odrasti.

Kad jednom ovladamo tim slobodnim prostorom i shvatimo da, ako imamo ideju u koju verujemo, viziju ili san kuda ta ideja može da nas dovede (ako je pravilno ostvarena) i nekoliko ljudi oko sebe, koji nas u toj ideji podržavaju, shvatamo da ništa, ali zaista ništa nije nemoguće i da najveće krize mogu da budu prevladane.

Bura i oluja, ili, ekonomska kriza i digitalna revolucija

Mi se, kao društvo, nalazimo u periodu tranzicije, prelaza iz jednog sistema rada i razmišljanja u drugi. Istovremeno, Evropa se, kao i ceo zapadni svet, suočava sa ekonomskom krizom. U takvim uslovima prva stvar koja se “seče” je uvek podrška za kulturu. Jasno je da će se podrška države i državnih ministarstava svuda drastično smanjivati s bojaznošću da se nikad više ne vrati na prethodno stanje.

Naravno, u Ameirici, gde živim deciniju i po, tako je oduvek i bilo. Puritanska sumnjičavost prema igri, pevanju, pozorištu i bilo kojim oblicima “zabave” i uživanja, verovatno je uticala na činjenicu da u Americi ne postoje gotovo nikakva ili sasvim minimalna institucionalizovana davanja za umetnost. Čak i kada lokalne i gradske uprave odvajaju izvesne sume za umetnost, one su daleko manje nego što je to slučaj u evropskim državama i savakako nije automatska, već se, najčešće, institucije svake godine takmiče u dobijanju tih sredstava. Zbog toga se u Americi razvio sistem fondacija, donatorstvo, filantropija, a s tim i veština u borbi za ta sredstva, pozicioniranje i prezentaciju (marketing), institucija i njihovih programa, kako bi se učinili što privlačnijim potencijalnim donatorima.

U Evropi ne postoji veliko iskustvo fund raisinga  u kulturi i zato su menadžeri kulturnih ustanova mnogo ležerniji i uglavnom računaju na podršku javnih fondova (Public funds). Na žalost, ta vremena su sa globalnom ekonomskom krizom završena. Ja verujem zauvek. Art menadžeri u Evropi, kao i u Americi, moraće što pre da se prilagode novim uslovima i da se pretvore u brže, oštroumnije i dopadljivije fundraises da bi se izborili za sve manja sredstva, u sve oštrijoj konkurenciji.