Zlatiborka Popov-Momčinović: Politika, gender i antipolitika

Aktivno promišljajući o političkom životu u BiH kroz delanje, došla sam do konačnog otklona od načina promišljanja koji čine mainstream. Upregnuta na ovaj ili onaj način u kampanje izađimo na izbore, glasajmo za žene, shvatila sam da se moja politička i svaka druga sloboda uopšte ne može potvrditi na taj način, već jedino s onu stranu tog načina...

Autorica: Zlatiborka Popov-Momčinović, Manjine.ba

Naprimjer: kampanja glasajmo za žene nikad nije urodila nekim značajnim plodom, jer nikako da dođemo do nekog magičnog broja političarki u zakonodavnim i drugim telima. A zašto? Pa zato što polazimo od pretpostavke da postoji nešto kao zajednički interes žena koji proizlazi iz identiteta bivanja ženom, a to je već davno raksrinkala Džudit Batler u Gender Trouble; ali to još nismo savladali. Ono „žensko“ treba osloboditi kroz juissance, kroz ekces onog marginalnog, opresiranog, koji odbija da ga se birokratizira, zaorkuži i definiše mehanizmima 30-40%.

U Fondaciji CURE su to shvatile i izbacile sjajnu parolu Zakuhajmo politiku, odbacivši na taj način politički korektne floskule i parole, pozivajući na ekces. No performativnost tog ekcesa ne može izaći u potpunosti na površinu zbog vladajuće pardigme od 30-40%, te ostaje nažalost na marginama političke simbolike, ne ugrožavajući velikog Drugog (Lakan), ne propitkujući stvarnost već samo pojavu te stvarnosti... 30-40% transedentno označenog u deridijanskom smislu može postati prisutno samo kroz sustav razlike – zahtevom za, primerice, 5 % žena domaćica na listama, 5 % žena radnica, 5 % nezaposlenih žena, 5 % samohranih majki, 5 % majki dece sa posebnim potrebama, za 5 % žena Romkinja, 5 % žena iz reda Ostalih, 5 % žena lezbijki itd. itd. I kroz širenje igre značenja u beskonačnost koja proizlazi iz uvida u nemogućnost postizanja onog opšteg, koje se nikad u potpunosti i ne može vratiti u Stvarno. Ako se ne ispetljamo iz mainstream jezičkih igara koje uzimamo zdravo za gotovo, magični procenat će značiti samo jedno – 30-40% žena svastika, sestara i ćerki političkih glavešina, poslušnica itd. na listama i u političkim telima, no šta ima veze, samo nek su žene.

Deljenje prečaga, kutlača, bedževa sa slikama domaćice koja „više zbori“ i izlazi na izbore da, navodno, glasa za ženu koja njoj ni po čemu nije nalik – onako upadljivo doterana i našminkana na plakatima, je u potpunosti disfunkcionalna. Sintagma „o većoj vidljivosti žena“ u političkom životu je davno izbačena u etar, bez da se propita šta ta vidljivost znači. Ta zar nije dovoljno reći da je npr. u RSu „tandem“ Majkić-Pandurević više nego vidljiv, dok je politička delatnost predanih i posvećenih žena kao što su Tešanović i Cvijanović skoro pa „nevidljiva“.

Istinska politika je moguća samo na dva načina – s jedne strane, kao umetnost nemogućeg (Markuze), tj. kao ona politika koja menja same parametre onog što se deluje moguće u postojećoj političkoj konstelaciji. U tom kontkestu npr. posmatram kandidaturu mlade žene za načelnicu, jer se „usudila“ da se kandiduje u opštini koja slovi za tvrdolinijašku i patrijarhalnu i to ne samo pro forme i magične formule radi – ona uporno razgovara sa sugrađanima/kama, sama ubacuje predizborni materijal u poštanske sandučiće, njen stav i način upravo provocira da se konačno dogodi politika kao kreacija...

S druge strane – istinska politika je moguća i kao antipolitika, pogotovo u nedemokratskim, autoritarnim, i naravno, „zamrznutom“, etnički posttotalitarnom društvu kao što je naše; tj. kao jednostavan i paralelan život u istini radi istine same, s onu stranu birokratizovanih, političkih struktura i postojećih pravila igre etnopolitike. Antipolitika nije ni opozicija takvoj i takvoj politici, nije ni reformistička, ona jednostvanim ne bavljanjem njome, preziranjem njene neautentičnosti, banalnog karijerizma, političke mobilizacija koja zapravo nikog i ne mobiliše, ovoj oduzima simboličku a samim tim i faktičku moć. Na žalost, misli i Konrada, Havela, Eša koji su pisali i delali sa ove pozicije i ne samo da se ne promišlja, već je i nepoznanica, jer je daleko jednostavnije „furati“ neprosvećeni aktivizam. A da ne pominjem da je paradigma civilno društvo dugo bila zaboravljena, ali je ponovo zaživela zahvaljujući delovanju i pisanju ovih autora...

Elem, sve gore napisano je i samo u potpunosti irelevantno – jer, politiku svodimo na upravljanje, a ne na kreativnu ljudsku delatnost. Bilo da dolazimo „s vrha“ ili „s dna“, bilo da razmišljamo iz ženskog ili iz nazovi lažno neutralnog ugla, bilo da razmišljamo sa stranačke ili sa aktivističke pozicije... No, kako se političke odluke tiču onog što je neizvesno (Aristotel), prostor na svu sreću, još nije i nikada neće biti u potpunosti zatvoren...

Stavovi iznešeni u rubrici 'Ja mislim' nisu nužno i stavovi portala Radiosarajevo.ba