Sedamnaesti dan: Miris cimeta i benzina

14.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

14.6 MIRIS CIMETA I BENZINA

Probudim se s takvom upalom mišića da jedva ustanem iz kreveta. Koja glupost, sad još neću moći ni vježbati danas. Zala za doručak pravi kajganu s bananama. Sama je izmislila jelo. Umuti jaja, banane, vaniliju i cimet i ispeče na tavi na kokosovom maslu. Ponosna je na svoj recept, a ja na nju. Najljepše je kad cijela porodica sjedi skupa na doručku. Mene malo brine da dugo neću ponovo imati priliku da provedem ovakvo jutro sa svojima. Uskoro ću upasti u mašinu obaveza. Moje cure ostaju kod kuće u onom mirisu cimeta, a ja sjedam na motor i odlazim na PopTv, u mirisu benzina.

Sastanem se sa Svitom i konačno uguramo sve moje obaveze u kalendar. On isplanira snimanje tako da snimajuće dane za seriju "ugajguli" oko mojih ostalih obaveza. Zahvalan sam mu i sretan da nam je uspjelo složiti taj tetris, ali sam ipak zabrinut jer shvatam da od prekosutra pa do 21. jula nemam niti jedan slobodan dan.

U subotu prvi dan snimanja serije, a onda već naveče direktno u Firencu na sedam dana pa direkt nazad na snimanje serije pa bez pauze direkt u Paraćin na snimanje Montevidea pa nazad na snimanje u Ljubljanu, a onda na koncert Štampe u Sarajevo - jutro poslije koncerta vožnja u Budvu na novi set Montevidea na dva dana pa nazad u Ljubljanu na seriju.... Zavrti se mi u glavi. Sljedeći slobodan dan imam za 38 dana!

A tako sam se nadao da ću ovo ljeto prebaciti u niži broj okretaja, onako ko one stare barke kad sam s mamom i Pakom kao dijete išao na more - "pupupupupupupupu".... gotova škola, nema obaveza, nema problema, sve je lagano ko onaj lebić što predveče zapuše na Lopudu. Već dugo nema takvog mira, to vjerovatno samo kao dijete možeš osjetiti.

Moja mala Aprillia, kojom se vraćam kući sa sastanka ima užasno drugačiji zvuk - "iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii". U gradu je gužva i auti stoje u kolonama ispred semafora. Provlačim se polako između njih. Odjednom na nekoliko metara ispred mene, jedan automobil mi zatvori onaj mali prolaz između sebe i autobusa. Zakočim i mislim da on prelazi u desnu traku - on se vrati nazad u svoju. Ponovo oprezno krenem da ga mimoiđem, ali on opet počne da me stišće uz autobus. Ponovo stanem i kolona počne ponovo da se pomjera naprijed.

Prije par godina sam imao jedan "spektakularan" pad sa većeg motora i od tada sam posebno oprezan i vozim samo skutere. Kolona se zaustavlja i ja ponovo pokušavam proći pored autobusa, ali onaj tip ponovo zatvara put. Pomislim da je možda neki (otkačeni) poznanik koji želi da me malo trzne, ali shvatim da me zbog kacige ne bi mogao prepoznati. Očigledno je u pitanju neka budaletina.

Diže mi se pritisak i odlučim da testiram ko je veća budala od nas dvojice. Valjda neće imati toliko muda da me stvarno stisne uz autobus. Greška! Tip je stvarno lud i ja retrovizorom dotaknem autobus. Kolona krene, a ja ostanem na mjestu. Dišem duboko i mislim "Pusti budalu, smiri se....", ali džaba, srce mi počinje brzo lupati i odlučim da istjeram stvar do kraja. Poslije još nekoliko neuspješnih pokušaja da ga zaobiđem po desnoj strani, popnem se na uski trotoar na sredini ceste, iako se žuta traka za autobuse u međuvremenu oslobodi, i stanem pored njegovog prozora. Kucnem mu na staklo i upitam - "Šta je s tobom majmune?", jedva se kontrolišući da ne spominjem njegove roditelje već u prvoj rečenici. Tip otvori prozor i kaže - "Po pravilih vozi pa bo vse v redu!". Znači - ako ne voziš po pravilima, on te zdrobi, stisne te uz autobus i kvrc - gotovo. Jebiga, on ima to pravo, jer on vozi po pravilima!?

Već sam previše iznerviran da bi nastavio razgovor. Vanjskom stranom desne ruke mu, onako iz zgloba, opalim šamarčinu. Tipova frizura se, od naglog trzaja glave, momentalno promijeni, a naočare mu odlete na drugo sjedište. Očigledno dioptrija nije bila velika jer tip istog trenutka (kršeći u sekundi nekoliko pravila) pređe u žutu traku za autobuse i pobjegne s mjesta događaja. Malo me je stid da sam ispao seljačina, ali imam kacigu i mislim da me niko nije prepoznao. Osim toga, tip je zaslužio, i nadam se naučio, prvu lekciju o pravilima u saobraćaju - "Gledaj svoja pravila".