Penzionisanje tužioca Vukčevića: Odlazak zapovjednika mirnodopske agresije

Njegov je posao da nema leševa, nema krivaca, a ako ima leševa, da krivac nije država, nego da je reč o odmetnicima, jajarama, kokoškarima, vikend-pljačkašima. Sakriti i zataškati državne poslove kakvi su agresija na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, te istrebljivački pohod na Kosovo, tokom kojeg je prognano više od 700.000 ljudi, Albanaca, državljana Srbije - to je radio i radiće do mirovine...

Piše: Bojan Tončić

Laž je bila i ostala ključni modus operandi srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine, za vakta Vladimira Vukčevića, glavnog tužioca za zataškavanje krivice Srba, kao u čuvenoj maksimi, ili uputstvu za upotrebu koje je poodavno skovao Dobrica Ćosić: "Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.“ Lažemo, nije napisao otac nacije, prizemno i providno, rugajući se bahato svojim žrtvana i njihovim zastupnicima, bagatelišući ljudskost, delegitimišući pravdu i pravičnost. Personifikacija takvih laži je Vladimir Vukčević, tužilac koji bi do kraja ove godine trebalo da ode u penziju.

U ime naroda, države i prizemnih vlastitih interesa, ili preciznije, obrnutim redosledom, Vladimir je Vukčević u dva šestogodišnja mandata glavnog tužioca uspeo da od ove institucije, formirane jula 2003, napravi svojevrsni, prezira dostojni departman, koji ne propušta priliku da bezočnim lažima, proceduralnim šibicarenjem i kuknjavom zbog manjka kadrova, računara i miševa, dodatno mirnodopski osramoti državu koja je ratovima zgazila vlastiti kredibilitet. Neće biti, naravno, da je Vukčević, instruirajući svoju zameničku bratiju, mogao da napravi ovakvu štetu bez znanja izvršne vlasti; imao je podršku svih postmiloševićevskih garnitura, željnih novog čitanja bliske istorije, prividnog prekida kontinuiteta sa zločinima, bez iskrenog, ili bar učtivog, pokazivanja željenja i pravičnog kažnjavanja krivaca.

Zveri na slobodi

Činjenica da su na slobodi, ali i na ključnim mestima u vojnosigurnosnom sistemu Srbije monstrumi okrvavljenih ruku, porodicama njihovih žrtava ne mora ništa da znači; bilo bi nepristojno i pominjati je, da ne utiče na normalnu komunikaciju država regiona. Unapređeni, udomljeni, bogati (da li je neko čuo sintagmu siromašni ratni zločinac), kontrolišu vojsku, policiju, biznis. 

Nedodirljivi, rekosmo li. Poput Srđana Golubovića, poznatog kao DJ Max, čiji je zamah nogom ka glavi mrtve Tife Šabanović, u Bijeljini 1992, zabeležio Ron Haviv. Istina, Golubović je uhapšen, ali zbog posedovanja narkotika. Pušten je, očito je bila greška, jer Vukčević štiti sve pripadnike sadističke državne bande Srpska dobrovoljačka garda, kojom je komandovao brutalni ubica Željko Ražnatović Arkan.

Neko će se, godinu i po dana od bega Novaka Đukića, komandanta Taktičke grupe “Ozren”, ubice tuzlanske mladosti, podsetiti da se zlikovac, za kojim je raspisana poternica Interpola, nalazi u Srbiji. Rešenje ima - Vladimir Vukčević: “Sve to može da se uredi. Mi sa Hrvatima imamo sporazum gdje naši državljani, bez obzira što su tamo osuđeni, izdržavaju kazne u našim zatvorima”. Kako bi bilo dobro artiljerijskog zapovednika i srpskog državljanina smestiti u srpski zatvor. To, doduše, nosi i izvestan rizik, komandant "Škorpiona" Slobodan Medić Boca, koji je naredio snimanje ubistva Srebreničana u Trnovcu poginuo je u saobraćajnoj nesreći, dok je izdržavao kaznu. A uobičajeno je da zlikovci, dobijaju slobodne vikende i godišnje odmore, zbog dobrog vladanja.

To već nije posao Vladimira Vukčevića. Njegov je posao da nema leševa, nema krivaca, a ako ima leševa, da krivac nije država, nego da je reč o odmetnicima, jajarama, kokoškarima, vikend-pljačkašima. Sakriti i zataškati državne poslove kakvi su agresija na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, te istrebljivački pohod na Kosovo, tokom kojeg je prognano više od 700.000 ljudi, Albanaca, državljana Srbije - to je radio i radiće do mirovine Vladimir Vukčević.

Besramne, patološke laži

U teškim trenucima eskalacije utemeljenih optužbi protiv Srbije posezao je za buđavim 'artijama iz ormara vojnog pravosuđa, za neobavljenim uviđajima i nezavršenim ispitivanjima. Tako će doći i do sramnih tužbi protiv generala Jove Divjaka i bivšeg člana predsedništva BiH Ejupa Ganića, neljudskog progona Ilije Jurišića, jedinog čoveka koji dolazi u drugu državu da mu se sudi zbog ratnog zločina, za slučaj Tuzlanska kolona. Ganića i Jurišića proganjao je najkrvoločniji i najbezočniji - konkurencija je velika - Vukčevićev zamenik Milan Petrović, koji je u vestminsterskom i beogradskom sudu lagao kao pas. Presuda Jurišiću doneta je samo na osnovu tvrdnje zamenika Petrovića da je postojao nekakav sporazum o povlačenju JNA, odnosno Vojske SR Jugoslavije, iz kasarni u Bosni i Hercegovini. Videli smo sadejstvo Tužilaštva i Suda, tužilac-lažov nije rekao kako zna za postojanje tog sporazuma, nije se čak ni pozvao na nekoga ko je taj papir video, samo je zaključeno da je sporazum izgoreo tokom intervencije NATO, u jednoj vojnoj zgradi. Iako je, nakon sastanka vojnog vrha objavljeno da sporazum nije potpisan. Nije dokument zatražen od fantomskog drugog supotpisnika (uz generala Blagoja Adžića, navodno ga je potpisao Alija Izetbegović, dakle, adresa bi bila Predsedništvo BiH, ali je i generalni sekretar UN Butros Gali saopštio da sporazuma nema). Konačno, niko ne kaže na koji bi način taj navodno krunski dokument bio od koristi, ako nije utvrđeno ko je prvi pucao. A nije.

"Proces je pokrenut i iskorišten u političke svrhe i kao takav ukazuje na zloupotrebu britanskog suda. Zaključio sam da nema valjane opravdanosti za vođenje procesa protiv dr Ganića", rekao je zgađeni vestminsterski sudija Timoty Workman.

Bilo je  jula 2011, debakl i svojevrsna blamaža Srbije u režiji Vukčevićevog tužilaštva, koje i dalje, kao i u slučaju generala Jove Divjaka, pokušava da dokaže očite medijske falsifikate iz slučaja Dobrovoljačka. Optužujući komandanta odbrane Sarajeva, personifikaciju otpora velikosrpskoj agresiji, za zločine protiv nemoćnih, zarobljenika, ranjenih i bolesnih.

Ljudi, čovek laže, i radi samo to, ne govori istinu ni u iznudici, da, onaj što pomera mozak i bosanskohercegovačkom tužilaštvu raznim fleksibilnim dokumentima, najpre prvim protokolom kojim je trebalo justifikovati progon Jove Divjaka, potom sadašnjim, navodno važećim, kojim ne ustupa navodne dokaze protiv Nasera Orića. Eto, pritisli političari Vukčevića zbog potrebe da slučajem Orić odgovore na genocid u Srebrenici, a on kaže kako Srbija odavno ima dokaze. I neće da ih preda - čiju on to pamet bezočno vređa - jer svedoci se tome protive. Koji svedoci, ko u to veruje; ima takvih, onih koji bi da ponovo prave protokol sa lažovom, prevarantom, falsifikatorom.

Tužilački kontinuitet zločina

Kakav tužilački dil, strogo dozirati optužnice, ne forsirati posao koji, ionako, ne može potpuno da se okonča, uživati visoke plate, hvaliti kolegijalnost i kooperativnost, posmatrati rat kao elementarnu nepogodu. Evo najbolje ilustracije za beogradski pogled na procesuiranje ratnih zločinaca: "Reći će nam naša javnost: 'Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine'. " Ovu je formulu, tužilački ritam zločina, skovao Vukčevićev zamenik, zašto ne i naslednik na mestu Glavnog, Bruno Vekarić,  komentarišući 2013. da je u prethodnoj godini podignuto najmanje optužnica od osnivanja Tužilaštva.

Ima kandidata za Vukčevićevog naslednika, mada ga niko ne može u potpunosti zameniti. Vekarić, osnivač nevladine organizacije unutar Tužilaštva, preko koje je dobijao honorar za tekstove (jedan o Kambodži naplatio je tri hiljade evra). Progonitelj Albanca Marka Kašnjetija, na osnovu fotografije, na kojoj se ne vidi ništa od onoga što pripisuje osumnjičenom čoveku koji če, na osnovu falsifikovane optužnice, dobiti dve godine zatvora. O besnom Milanu Petroviću sve je rečeno, tu je i Mioljub Vitorović, koji se osvedočio da američki vojnici na Kosovu daju Albancima "srbodav", zapravo sajlu za vuču koja je uznapredovala do sajle za davljenje Srba (jeste, ima poslovnu sposobnost). Zamenik je i Dragoljub Stanković, čovek koji je, u ime Tužilaštva, pokušavao da od svedoka srpskih zločina na Kosovu, napravi svedoke odbrane policijskih generala, odgovornih za sekundarne i tercijarne masovne grobnice civila.

Odlazi, dakle, Vladimir Vukčević, nasmejani čovek koji je javnosti Srbije televizijski servirao nekog poremećenog tipa koji je, navodno, izvadio Srbinu srce bez anestezije, bajonetom, ili krampom, svejedno, ne bi li ga, u akciji masovne trgovine srpskim organima, prodao; čikica što nam je, zajedno sa malim od dijaprojektora Brunom Vekarićem, pokazivao slikovnice i vinjete na kojima je, kakva izmišljotina, Momo Kapor predstavljao doktora Dabića, odnosno Radovana Karadžića, tužilac koji je pomerao mozak kolegi Seržu Bramercu (glavni tužilac Haškog tribunala koji se nije proslavio inteligencijom), budući da su Mladić, Karadžić, Župljanin, Hadžić, evo tu bili do maločas, još se džezve puše. 

Vladimir Vukčević, dugogodišnji istrajni i lojalni udbaš, do funkcije tužioca za ratne zločine najpoznatiji kao zaštitnik državnog vrha koji je nameravao da, u pogonima firme "Grmeč", bez ikakvih uslova, proizvodi raketno gorivo. Pokušaj je životom platilo 11 radnika, a tadašnji zamenik okružnog javnog tužioca Vukčević uspešno je zataškao ovu tragediju. Zataškavanje će odrediti njegov pravnički opus iživotni kredo. Naravno, ništa bez podrške uticajnih funkcionera.

Vukčević će u penziju, pre ili kasnije, neće valjda na Kalemegdan, da igra šah sa vršnjacima, biće posla za njega, Služba zna kakvog. Hoće li se Srbija jasno i nedvosmisleno odlučiti da prekine kontinuitet sa mirnodopskom artiljerijsko-paragrafskom agresijom. Posle dva mandata Vladimira Vukčevića biće mnogo teže, ne i nemoguće. Ali, ko se u Srbiji radovao kadrovskim promenama na ovom nivou - uglavnom bi zažalio.

Tekstovi objavljeni u rubrici "Ja mislim" nisu nužno i stavovi portala Radiosarajevo.ba