Osamnaesti dan: Kako zadaviti čovjeka

15.06.13. 12:00

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

15.6 KAKO ZADAVITI ČOVJEKA?

Ujutro dok radim pozdrav suncu osjetim da me malo boli ruka od juče. Napravim palačinke.... brdo palačinki i dok ih moji ukućani mažu marmeladom i čokoladom, ja ih mlatim (mislim, palančinke, ne ukućane ;-) ) s kozjom skutom i maslinovim uljem. Za vrijeme doručka naša vječita tema - da li su palačinke bolje slatke ili slane. Ela se jednom prilikom (imala je 3-4 godine) nije mogla odlučiti pa je pojela jednu s čokoladom i salamom.

Ovo je moj zadnji slobodan dan, a onda slijedi 38 radnih u komadu. Pokušavam biti organizovan (to je nešto što mi u životu najslabije polazi za rukom) i najbolje iskoristiti vrijeme. Zovem opet Bora da mi pokaže fore za borbu koje će mi itekako trebati za film o Calciantima, ali ni danas se ne uspijemo dogovoriti za trening. Ruka me boli i ne mogu dizati tegove, zato se odlučim za trbušnjake. Smiješan sam sam sebi u ovim pokušajima da popravim svoj izgled za nekoliko dana.

Surfam po netu i gledam Calcio Storico. Mislio sam da je scenarij malo nagažen ali sad vidim da je igra još brutalnija nego što sam mislio. U toku utakmice (ukoliko to događanje uopšte možemo nazvati utakmicom) nekoliko puta na nosilima iznose ranjenike. Da, "ranjenici" je bolji izraz nego "povrijeđeni" kad je u pitanju Calcio Storico. Čak i u jednoj replici u scenariju moj lik Magi kaže: "Calcio Storico je rat, a ne sport!". Na snimcima na netu vidim da su Calcianti jako vješti u svakojakim borilačkim vještinama. Malo ih analiziram i čini mi se da su uglavnom hrvači ili džudisti, ali i bokseri.

Možda bi se ja mogao prodati za nekakvog bivšeg boksera neke lakše kategorije.... Ali, specijalnost mog lika je to neko davljenje.... Danas je bila zadnja šansa da mi Bor pokaže kako se (stručno) davi, ali on danas ne može. Sine mi - Internet! Rješenje za sve, se može naći na internetu, samo ukucaš "How to...." i onda ono što trebaš naučiti. Malo oklijevam prije nego upišem "Kako zadaviti čovjeka?" Ovo je strašno.... Šta ako negdje sjedi kao neki kontrolor i, u svrhu sprečavanja kriminala, ima zadatak da kontroliše šta ljudi sve upisuju u Google?!

"Jozo, evo ga!", vikne taj neki dispečer kolegi, "Mislim da imamo jednog što hoće da davi ljude!".

"Koji mu je IP number? Sa'ću ga ja naći!" i eto ti ih na vratima.... “Pođite sa nama, osumnjičeni ste za pokušaj davljenja. A koga ste htjeli daviti, to ćete nam reći u stanici!”

Ipak pronađem nekoliko “upotrebljivih” klipova na kojima nekakav stručnjak za samoodbranu (i samozaštitu) objašnjava najbolje zahvate za davljenje. Nekog jadnika, koji se i ne opire previše, baca po strunjači i davi ga na sve moguće načine. Ispred sebe, iza leđa, jednom rukom, drugom, nogama.... Neko vrijeme gledam pokušavajući zapamtiti pokrete.... Odustajem! Jebiga, kad bi se vještine mogle učiti tako sa neta, svi bi bili sve što žele.

Zala dolazi iz škole i veselo saopšti da je ispravila ocjenu iz matematike. Smiješi joj se bezbrižni raspust. Malo joj zavidim. 16 godina, pa još raspust - eeeeeej. Ne znam da li mi se to samo čini, ali izgleda mi mnogo zrelija nego što sam bio ja kad sam imao 16. Igor i Maja idu na more pa će povesti i Fadilu u Fiesu. I njoj zavidim - ode na more, a ja od sutra posao 38 dana bez pauze! Karmen mi javi da su se šefovi na PopTv definitivno odlučili da ćemo podlagati smijeh u seriji. Nisam baš ljubitelj snimljenog smijeha u TV serijama, ali možda će kod nas funkcionisati.

Naveče se odvezem po Tanju koja večeras (petu noć zaredom) igra predstavu u MGLu.

To je musical Vještice iz Eastwicka. Stigao sam malo ranije, zato ostavim skuter ispred službenog ulaza i skoknem gore da uhvatim zadnjih par songova. Uvučem se u salu upravo na njen završni song. Dobro ga “odere” i kad se na kraju prolomi aplauz, ja ponosno klimam glavom u stilu “To je moja bejba!” Stvarno je u izvrsnoj formi. Dugo su spremali predstavu i sada igraju već tri sedmice skoro svako veče, čak i po dvije. Opuštena je i zrači nekom sigurnošću. Dok traje poklon, sakrijem se u njenu garderobu da je prestrašim. Čim uđe, okrene se prema meni, sakrivenom iza njenih kostima, i kaže da je namirisala moj parfem čim je otvorila vrata. Ne znam je li to ljubav ili sam se opet previše naparfemis’o.