Nebojša Šerić Šoba: Bob Rock

Ne znam tačno kada i kako je to počelo, ali skoro svako je na sebi imao neki bedž. Naravno, bilo je i onih koji nisu. Ti su bili manje "cool", nešto s njima nije bilo u redu. Teksas jakne su bile idealne za bedževe, ni školskim keceljama nije bilo mane, kao ni raznobojnim hašišarsko/seljačkim torbama. Kačili su se na sve i svašta, neki su ih u pijanim stanjima probijali kroz kožu. 

Piše: Nebojša Šerić Šoba 

Nakog  cjelodnevnog i mukotrpnog isčitavanja-dešifrovanja grozne fotokopije sa naslovima i cijenama bedževa, poručivali smo ih od nekog tipa koji ih je ko zna gdje pravio. Staviš pare u kovertu i za petnaestak dana ti stignu bedževi koje si htio. Bedževi su se mogli i poručiti preko časopisa "ITD.", koji je tih godina bio jako popularan. Kasnije sam ih kupovao negdje na Baščaršiji, u nekoj prodavnici, na nekoj velikoj plohi koja je bila presvučena purpurnim plišem, u koji je bilo zabijeno stotine raznih bedževa, izmiješanih bez ikakvog reda i smisla. Bile su pored bedževa na ponudi i toke i nitne, uglavnom za pripadnike hevi-metal populacije, koja je ipak bila najveći kupac muzičko-ideološkog asortimana. 

Prije bedževa tu su bile samo značke, kojih je zaista bilo mnogo. Svaki OUR, SOUR, SOFK, sportski klub je imao svoje značke (pa čak i "Crveni Krst" je imao neke jeftine, plastične), koje smo neki od nas marljivo skupljali u što većim količinama, punili teške tamnoplave i bordo albume. Ja sam imao ama baš sve što je "Energoinvest" ikada "prno", svake igre radnika kombinata (koje su se zvale "Energofis") su bile popraćene značkama, a kasnije i bedževima. Sve je to moj stari nemilice donosio, čega je u njegovoj firmi definitivno bilo na bacanje. 

Bedževi, oni veliki, nisu bili dostupni u početku, a i izbor je bio prilično siromašan. Moralo se improvizovati. Iz zafrkancije sam preko "Energofisovih" bedževa stavljao poklopce od paštete i kefira. Ipak, pravi belaj je krenuo kada se sadržaj bedža trebao promijeniti, kada se moralo razvaliti ono što je mašinski spojeno da bi se unutra ugurala slika voljenog benda izrezana iz "Dzuboksa" ili nečeg sličnog. Čak, u nedostatku logoa u novinama, flomasteri su priskakali u pomoć , i sve se moralo crtati dok se posmatrao omot nekog albuma ili postera. 

Zamjena sadržaja bedža je bio mukotrpan posao jer je trebalo voditi računa da se folija ne razvali a to je bilo jako teško. Vraćanje okruglog pleha sa pribadačom nazad u bedž bi definitivno u neiskusnim rukama sjebalo stvar. Sve je to izgledalo jadno na kraju, ali, "bolje išta nego ništa" je bila jedina logika. Bilo je bitno prikazati dio sopstevnog identiteta javnosti, pokazati drugima "šta je prava stvar".

Jednom sam tako izrezao iz "Alan Ford-a" lik Boba Rocka, ugurao ga u bedž, nekako to sve spojio i sakrpio, i bedž stavio na svoju "nikolsonku" koju je stara isplela. Spremao sam se da izađem napolje, uskakao u zimsku garedrobu, u jednoj ruci držao krišku kruha sa paštetom dok sam drugu provlačio kroz "Toper" jaknu, gurao noge u duboke "Puma" tene koje su propuštale vodu tu i tamo.  Samo što sam dohvatio kvaku od vrata, iz unutrašnjosti stana se prolomio glas moga oca.

"Šta ti je to na glavi?" pitao je. 

"Ma nišaa...Bob Rock..", odgovorih. 

"SKIDAJ TO!", urliknu stari. 

Gledao sam ga sa nevjericom, ništa mi nije bilo jasno, nisam napravio nikakvu pizdariju. Nisam obukao ni "pederske" uske pantalone, koje su mi bile zabranjenje za nošenje jer u njima nisam igledao isto kao i ostali "normalni" svijet. 

 "Samo petokraka može na čelo!", prolomi se iz druge sobe. "Ajde, skidaj to pa onda možeš izaći...!" 

Pokunjeno sam skinuo bedž sa kape i stavio ga u džep. Otvorio sam vrata, sišao niz stepenice u dvorište i pravac "parkuša". Izbjegavao sam lokve i bljuzgu, posmatrao sam ispred sebe trebe iz trgovačke škole kako vrcaju guzovima i slušao kako pričaju sa akcentom koji nisam imao prilike često da čujem, izbjegavao da me neki automobil zapljusne u prolazu. 

A već na vrhu velikog parka, prije nego sam se spustio niz klizave stepenice, povremeno se pridržavajući za neofarbani rđavi gelender, vratio sam svoj novi bedž "Bob Rock-a" na kapu. 

"Bolje živjeti 100 godina kao milioner, nego 7 dana u bijedi", moglo se pročitati sa bedža, ispod škiljavog svjetla gradske rasvjete, milion puta pogođene grudvama.