Nataša Gaon Grujić: Damiru ima ko da piše

Hasna je, u sebi govorila, mašala, koke ga posrale, i pljuckala je, skoro neprimjetno,  tri puta, da joj ne ureknu  dijete. Ismet, Hasnin muž, je taj dan kupio tri velike torte i sok,  i odnio u firmu u kojoj je radio.

Ujutro je, kada je došao u porodilište, mada svježe okupan, još uvijek  mirisao po prethodnom slavlju u kafani. Hasna  je poslije pričala kako nikada Ismeta nije vidjela tako sretnog.

Piše: Nataša Gaon Grujić za Radiosarajevo.ba 

Ismet je umro mlad, samo se jedno jutro nije probudio. Hasna se tješila da je umro kako je želio, mada se u tim godinama smrt baš često ne spominje, ali je ponekad znao reći da bi nasretniji bio da umre u snu.

Damir je rastao. Bio je lijep mladić. Hasna ga je odgajala sama, baš kao što je Anka, komšinica sa istog sprata, sama odgajala Željku. Komšiluk je imao razne verzije priča o Anki i njenom mužu, neki su tvrdili da se Anka nikada nije ni udavala, a Anka nikada ništa nije pričala. Hasna je komšiliku govorila da gledaju svoja posla i puste ženu na miru, i da smo ona zna kako je sam odgajati dijete.

Tih godina, ljeti, mladi su se naveče družili uz gitaru. Sjedili su na klupi, ili na travi, formirajući tijelima krug. Damir je svirao gitaru. Uvijek su sarajevski mangupi tvrdili da svi uz ljubavne pjesme „zbare“ djevojke, osim onog k'o svira gitaru. Jedne noći uz Bacila je sve niz rijeku, Željka se naslonila na Damirovo rame, a on glavu naslonio na njenu.

U proljeće 1992. Hasna je znala da ne treba ni pokušavati odgovoriti Damira od prijavljivanja u TO.  Hasna je svaki dan odlazila u Zoru, fabriku u kojoj je radila preko dvadeset godina. Bilo je tužno ući u pogone u kojima mašine više nisu radile. Radnicima bi davali bananice i rum pločice, sve dok ih je bilo,  u rinfuznom pakovanju, koje je Hasna čuvala za  Željku i Damira kada se vrati sa linije. Kod Anke je Hasna provodila  ratne dane, naročito one kada je Damir bio na liniji. Sjedila je uvijek na stolici koja je bila okrenuta tako da je mogla vidjeti ulazna vrata i čuti Damirove korake. Damir je znao da će majku naći kod Anke. Hasna bi odmah, čim bi ga ugledala na Ankinim vratima,  skakla sa stolice i grlila Damira uz istu rečenicu: „Neka si ti majki došao živ i zdrav“. Damir bi zagrilo majku, pa pogledom potražio Željku nasmijao se i namignuo.

Jednoga dana na Hasnina vrata je došao Terza sa Fuketom. Hasna se pridržala za štok vrata kada ih je ugledala i pitala: „Jel' djeco živ?“

Terza:“ Jeste teta Hasno, ali je teško ranjen.“

Hasna: „Koliko teško, reci mi Terza..“

Terza je šutao, Fuke ti mi reci, nastavila je Hasna.

„Obje noge“

„Šta obje noge Fuke?!“

„Teta Hasno ranjen je teško u obje noge, obje su mu noge amputirali.“

Hasna je izgubila snagu u nogama, onim istim nogama sa proširenim venama od stajanja uz Zorine mašine.

„Al' je živ, živ je, to je bitno“, ponavljala je Hasna, dok su je Terza i Fuke dizali sa poda, a onda su došle Anka i Željka.

Željka je otišla u bolnicu. Pokušavala je da se pravi kako ne vidi  da je od Damirovih nogu ostalo samo malo iznad koljena. Pokušavala je da Damir ne primijeti kako je primijetila da  krevet u kojem je ležao nekako velik, a on u njemu mal. Najviše je Željku boljelo što Damiru nije bilo drago što je vidi, što je okretao glavu, što je jedva odgovarao na njena pitanja. Što je okrenuo glavu kada se primakla da ga poljubi, što je izmako ruku ispod njene. Samo joj je rekao: „Haj' ti Željka kući, vidiš da su opet počeli sa granatiranjem.“

Ništa Damiru nije teže palo, čak ni bolno previjanje, kao što mu je teško palo  to što su ga Terza i Faruk nosili do četrnaestog sprata na kojem je živio. Držao ih je obojicu rukama oko vrata. Prvi put je poželio da nije živ.

„Šta je ba Damire što šutiš?“, rekao je Terza kod su se peljali.

„Ma ne šutim“

„Čuj ne šutiš, a vidi nas majke ti brži smo od lifta, ha Fuke?“

„Jašta smo nego brži!“

Hasna je taj dan kada je Damir došao iz bolnice napravila pitu od riže i feta sira. Svoj dio feta sira,  iz humatirane pomoći,  Željka i Anka se dale Hasni  da mu pita bude što ukusnija. Anka je napravila nekakav kolač od starog hljeba.

Željka je dolazilia svaki dan, a svaki dan bi se baš u to vrijeme Hasna sjetila da treba otići po vodu ili da provjeri ima li nešto na pijaci?

„Damire, pogledaj me“, rekla je Željka

„Gledam te“

„Ne gledaš Damire“

„Željka ja nisam više onaj isti čovjek, pogledaj me, šta ću ti ja majke ti u ovim kolicima i idi, hajde idi i nemoj više dolaziti“

„Ali Damire...“

„Idi kad' sam rekao, idi čuješ li me!“, sada je već toliko glasno govorio da je prazan stan ispunio njegov glas. Lice mu se zgužvalo od bijesa.

Željka je izašla, a on je zalupio vratima za njom.

Stajala još neko vrijeme ispred zatvorenih vrata skamenjena od njegovih riječi, uspjela je više za sebe reći:

„Ti si meni onaj isti čovjek Damire.“

Hasna  je nekako deverala. Odlazila je kod Anke i Željke. Terza i Fuke su mu dolazili, donosili cigare i malo hrane iz kasarne. Sa njima se Damir smijao. Željka više nije dolazila. Poslije je Hasna ispričala Damiru da je Željka otišla u Belgiju kod Ankine sestre, da joj je ona sredila papire i da bi kada nauči jezik brzo mogla raditi u svojoj struci.

„Tako je najbolje“, rekao je Damir.

Hasan je umrla 1999. godine. Nije se već dugo osjećala dobro, a nije ni htjela otići kod ljekara, bojala se šta će joj reći, samo je Anki rekla da pazi Damira za nju. Terza i Fuke su organizovali Hasninu dženazu. Damirova raja iz jednice nosila su Hasnin tabut.

Željka je doša iz Belgije i sačekala Damira i ostale da se vrate. Kuhala je kafe komšiluku. Donosila je svaki dan ručak. Prošla je  sedmina, a  ljudi su sve manje dolazili. Nakon što je oprala i posljednji fildžan, obrisala suđe i sve u kuhinji pospremila ušla u sobu u kojoj su sjedili Damir, Terza i Fuke.

„Ja ti više ne trebam danas?“, pitala je Damira

„Ne trebaš, hvala ti.“

„Onda vidimo se sutra.“

„Ne moraš se gnjaviti, manje već svijet dolazi.“

„Dobro, onda“, rekla je Željka i otišla.

„Koji si ti kreten, majke mi kreten“, rekao je Terza Damiru

„Što sam kreten“

„Ma pravo si glup, pa Željka te voli glupane, došla je iz Belgije zbog tebe, pa nije zbog mene došla?!“

„Šta ću joj ja!“

„Kako bolan šta ćeš joj ti, pa ti si njen Damir konju jedan, joj što me iznervira, moram zapalit'!“

Željka se vratila u Belgiju. Damir je sve više koristio proteze, bilo je bolno. Jednom je sa Terzom otišao kada su ga po stoti put zvali zbog revizije  invaliditeta i novog rješenja. Tada je Terza izvadio utoku i rekao da će ih sve poubijati i da se nisu oni za njih borili. Poslije Damiru više nisu slali pozive. Jedan dan dobio je pismo, na poleđini je pisalo Željkino ime  i njena nova adresa u Belgiji.

Uzeo je Damir pismo, zapalio cigaru, duboko udahnuo dim cigarete. Prevrtao je dugo kovertu u rukama. U tom pismu Željka mu je sve napisala, sve što mu je željela reći onaj dan u bolnici i onaj dan kada ju je istjerao iz stana, sve za sve godine...rekla mu je da dođe, da može dobiti bolje proteze, da ona radi i da nije problem za papire i da je njoj gori život bez njega, nego njemu njegov bez nogu....

Damir je satima gledao u kovertu i samo su mu se u glavu vrtjele Terzine riječi – glup si, pravo si glup.....

Ujutro je Anka vidjela otvorenu kovertu...

Damiru ima ko da piše..

Posvećeno mojoj raji.