Emira Larson: Diploma

Danas sam rano ustala. Rekli su mi da je rat počeo. Nisam se obazirala. Završavam diplomski rad. Već dugo me muči. Diplomiram u sljedećem roku. Danas je šesti april. Vrlo sam zadovoljna sobom. Uskoro ću biti inženjerka.

Piše: Emira Larson za Radiosarajevo.ba

Opet su me opomenuli da je rat počeo. Nisam mogla prihvatiti. Baš sad. Nadomak. Odlučila sam ga ignorirati. I diplomirati. Stvarno sam imala sopstvene planove.

I dalje su mi dolazili u sobu i pričali o ratu. Ja sam crtala. Zamalo sam arhitekta. I nemam vremena za te stvari.

Sirena je svirala. Rekli su mi da moram u sklonište. Kolebam se šta da radim. Ne mogu se odvojiti od svojih radova. Ali buka je zastrašujuća. I sirena je utisak pojačavala. Sakupljam papire. Stavljam u rolnu. I polazim u sklonište.

Tamo su me čudno gledali. I moje papire. Ja njih nisam. Nek' nose šta hoće. Doduše, tačno je da sam ja malo posebna pa imam i prtljag drukčiji. A da se kuća zapali? I moj diplomski izgori. Mjeseci rada. Ponovo? Oni ne shvataju.

Poslije smo se vratili u stan. Vratila sam i papire. I dalje sam svaki dan crtala. Svaki put sam nosila papire u sklonište. Niko me više nije gledao. Bili su u sopstvenim furkama.

A onda je postalo smiješno. Ja, ionako, nisam mogla braniti svoj rad. Nije bilo profesora. Na fakultetu. Nije bilo odbrana. Diplomskih. Nije bilo šanse da diplomiram. Napolju je bio rat, a ja sam se zanosila diplomama.
 
Bilo mi je teško prihvatiti takvu istinu pa sam potražila svog mentora u adresaru, umjesto na fakultetu. Još uvijek je stanovao u istoj ulici. Sreća, nije pobjegao. Ali trebalo je doći do njega.
 
To i nije bilo tako daleko - pola sata hoda. Ali pucalo je. I ja sam se pitala vrijedi li život gubiti zbog diplome. Kako nisam našla odgovor, pouzdala sam se u sreću. Dobro sam uradila jer sam stigla do njegovog stana. S papirima.

On je rekao da će oformiti komisiju. I da ću diplomirati. Ja sam ga gledala i pitala se zašto on misli da vrijedi riskirati život zbog mog diplomskog. Dobro što ja. Diploma je moja. Ili je dobar ili lud. Ne sjećam se da sam ikad bila hrabra baš toliko. Doduše i kuća mu je bliže fakultetu nego moja pa je i rizik da pogine manji.

I tako je moja želja da diplomiram postala realna.

Došao je zakazani dan. Miran. I ja sam se spremala. Nisam imala vode da operem kosu, odlučila sam da svežem rep. Nikad nisam zamišljala da ću diplomirati prljave kose i u staroj haljini. Ali nek' više diplomiram. Pa, ma kakva.

A onda je došla cisterna. S vodom. Ljudi su vikali na ulici. Nisam znala šta da radim. Nije bilo mog oca i brata. Nemir me obuzimao. Ja sam samo deset litara vode mogla ponijeti. Glupo sam pomislila da je bolje da nije došla. Ne bih imala dilemu. Ne bih se kupala.

Otišla sam po vodu. Okupala se s deset litara. Nekad davno mi ni pun bojler vode nije bio dovoljan. Vjerovatno ne bi ni sada, ali da ga imam. Razmišljala sam kako se čovjek u miru neracionalno ponaša.
 
Sala je bila prazna. Bez publike. Ja sam našla da sam zbog toga sretna. Plašim se gomile. Barem neka korist od ovog rata. A i komisija je bila blagonaklona. Prema prvom ratnom diplomcu. Makar je hrabar. I entuzijasta.

Stojim sa štapićem u ruci. I pokazujem svoje crteže. I objašnjavam. Kako se gradi zgrada. Naravno da sam svjesna da ih napolju ruše. Lijepo su izgledali moji nacrti. Mada su preživjeli tolike odlaske u podrum. Bila sam ponosna što sam ih sačuvala.

Ja sam, ljudi, danas arhitekta postala.

Onda sam otišla kući. I plakala…

(Ranija verzija ove priče prvobitno je objavljena u knjizi Šeherzada u Sarajevu)

Emiru Larson pratite i na Facebooku!