Emira Larson: Čut ćemo se

Isplanirala sam čitavih nekoliko dana unaprijed u okviru mog novog projekta bolje organizacije svog vremena dok sam se truckala od Podgorice do Sarajeva u minibusu kao iz filma Ko to tamo pjeva. Prelazeći najlošiju dionicu ovog puta, dvadesetak kilometara uskog vijugavog puta koji povezuje dva glavna grada, a koji samo što se ne strmekne u provaliju, poskočih kad dodirnusmo točkovima makadam i pritom mi se ote uzvik “Uuuh” nakon što pogledah kroz prozor u duboku provaliju. “Ništa se ne brinite”, kaže putnik do mene, “ja sam se ovuda vozio već stotinama puta, pa evo me.” “Sve do jednom”, mislim.

Piše: Emira Larson za Radiosarajevo.ba

U Foči stadosmo na dvadesetak minuta da pišamo u WC-u u zadimljenoj kafani punoj muškaraca raznih dobi okupljenih za bilijarskim stolom. Neki su se kezili, a nisu imali mnogo zuba. Tu smo popili i neku kafu. Kad sam trebala platiti, shvatila sam da se nisam dobro organizirala i da sam ponijela samo eure sa sobom. To je odmah poskupilo kafu.

U kombi je ušla žena s torbama. Ne bih ni primijetila da nije kupila kartu da se nije glasno zahvaljivala vozaču što ju je pustio bez karte. Potom se izjada kako joj je zubar uzeo sve pare za nove zube. Vozač je šutio, ona se uporno i dalje zahvaljivala, još koji put oklevetala zubare koji otimaju pare. Meni se činilo da bi vozač radije da ona ušuti jer bi i ostatak busa mogao zatražiti besplatnu kartu. Zbog zubara koji otimaju pare.

U živopisnom kombiju uz pomoć mobitela najnovije tehnologije, ponosna na svoj novi plan reorganizacije, postigla sam dva dogovora za sutra. Jedan je bio: “Vidimo se sutra u Vapianu oko dva, ali čut ćemo se.” Drugi dogovor je bio samo: “Čut ćemo se.” Nisam znala da li ujutro da ustanem u sedam ili u deset sati jer nisam imala pojma kad počinju moji sastanci s Čut ćemo se.

Ovaj oko dva je još i bio konkretan, ali ovaj drugi, a meni vrlo bitan nije imao nikakve vremenske naznake. Onda sam ja svoju prijateljicu Maju, koja je jedina bila spremna za dogovor u konkretno vrijeme, pitala da li joj je pauza za ručak fleksibilna jer ne mogu da joj kažem tačno vrijeme našeg sastanka nego otprilike, u zavisnosti od mog drugog sastanka. Tako sam ja Maji po istom receptu po kojem su ovi prethodni meni zakazivali sastanke, vodeći se sad već čuvenom uzrečicom, rekla: “Čut ćemo se.” Jedini čvrst dogovor za sutrašnji dan bio je taj da sam dogovorila sa ženom da dođe ujutro između devet i deset da mi očisti kuću, i to još prošle sedmice.

Kako se približilo deset sati i ja uvidjeh da se žena ne pojavljuje, nazovem je da je pitam što je nema, a ona kaže da je mislila da ćemo se još čuti. Voda je kapala iz česme u kuhinji premda sam majstoru ostavila ključ prošle sedmice prije nego što sam krenula da to sredi dok sam odsutna. Kad sam njega nazvala da ga pitam šta bi s dogovorom i on kaže da je mislio da ćemo se još čuti. Ona što je obećala da se vidimo u Vapianu oko dva, ali da ćemo se još čuti, rekla je da je umorna pa da se nađemo naredni dan oko dva, ali da se prethodno, naravno, čujemo.

I, eto, imam pet dogovorenih sastanaka. Uspjela sam jedino da se nađem s Majom. Za ostale čekam da se čujemo. Nije uvijek do mene.
Dok čekam pozive ubijam dosadu na internetu. Na web-stranici Vukajlija.com, duhovitom rječniku slenga i idioma, pronađem značenje pojma čut ćemo se - mnogo jaka fora da od*ebete nekog.

Pratite Emiru Larson na Facebooku!