Dvanaesti dan: Najeb'o sam

09.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

9. juni NAJEB’O SAM!

Danas, u pauzi probe sa glumcima, odlučim da malo pogledam svoje termine. Stalno sam odgađao taj momenat, a sad vidim da sam imao razlog za to. Najeb’o sam!

Ako se utorak dogovorim sa Gian - Somethingom da igram u njegovom filmu, moraću snimati već slijedeći vikend u Italiji, a tad je već planiran početak snimanja serije. Da problem bude još veći nazovu me iz Bijeline ekipe i kažu da bi morao snimati Montevideo krajem mjeseca u Paraćinu.

Otvorim kalendar i pokušavam nekako presložiti termine. Panično ih pokušavam ugurati u one kockice kalendara, ali se uvijek nekako preklapaju. Kalendar (a i život) mi počinje ličiti na Tetris. I to na onaj neki 5-6 nivo kad sve one kockice počnu da ubrzavaju k'o lude. Kad i ne koristiš više space button nego si srećan samo kad stigneš da je okreneš na pravu stranu prije nego što padne dole. Zagledan tako u svoj telefon i ne primijetim da su se glumci vratili sa (čik) pauze. “Igraš igricu?”, pita me Ajda.

„....Da!”, odgovorim poslije pola sekunde.

'Čas za spermembo': Detalj iz predstave

Navečer imam predstavu u Tržiću. Čas za spermembo je predstava koju igramo već deset godina. Još prije nekoliko godina smo na festivalu Lent odigrali jubilarnu 500-tu i od tada i ne brojimo više. Mislim da je ova večeras šestopedesetineka. Štimbi nas vozi i Nataša, Alenka, Brane i ja (po starom običaju) pozadi pijemo vino i grickamo čips.

To je već davno postao neki ritual u kojem obično popijemo jednu flašu dok ne stignemo do teatra u kojem gostujemo. Danas je Brane dobro raspoložen, Alenka ga dobro prati, a i Tržić nije tako blizu, i zato se otvara već treća flaša, koja je obično doza za povratak u Ljubljanu.

Predstava je uspješna, publika se jako zabavlja, dosta improviziramo (kako i ne bi) i Bobi, koji radi svjetlo i ton, kad uđe u garderobu poslije predstave kaže “Braaaao mili, danas sam oplak’o pola predstave!”. U povratku se otvara (mislim da...) peta flaša, ali ja se (kao neki štreber) povlačim u zadnji dio kombija i pišem ovaj dnevnik. Ostali me pitaju šta to radim, a kad odgovorim “Pišem dnevnik!” oni prasnu u smijeh.