Dvadeset i šesti dan: Đe s’ Đuđi, gu*i li se šta?

23.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Dvadeset i šesti dan: Đe s’ Đuđi, gu*i li se šta?

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

23. 6. ĐE S’ ĐUĐI, GUZI LI SE ŠTA?

Ima li šta ljepše od slobodnog dana? Ima - neočekivani slobodni dan.

Moram priznati da od kako sam u Sloveniji, više cijenim dane odmora. Kod nas je ta razlika između radnih i neradnih dana nekako manja nego ovdje. Slovenci se trude (ponekad i previše) da sve bude organizovano. Oni se čak i napiju organizovano. Pogledaju u svoj kalendar - “Jesi li slobodan 23. 6. od 17.30 pa dalje?”
“Jesam!”
“Odlično! ‘Oćemol’ se napit’?”
“‘Oćemo! Evo zapis’o sam. Dogovoreno!”.

Kod nas je to nekako spontanije - odeš na kaficu s kolegom u pauzi na poslu i napiješ se toliko da se i ne vratiš nazad na posao nego samo nastaviš....sve do 23. juna u 17.30 a bogami i dalje. Ne znam šta je gore. Ova naša “spontanost” ili njihova “organiziranost”.

Jednom sam pročitao neku Andrićevu priču o Sloveniji. On kaže kako se razlikuje odnos konobara do gosta u austrijskoj, slovenskoj i bosanskoj kafani. Naši konobari su previše intimni do gosta, a austrijski nekako previše oficijelni, suzdržani. Ali, slovenački su, kaže Andrić, onako baš između, kako treba. Ne znam u koje je kafane on išao, ali nadam se da naš Nobelovac nije doživio to što je mene pitao jednom jedan (vrli pitac neki ;-) ) konobar - “Đe s’ Đuđi, guzi li se šta?”
“Ah slabo....”
“Ne pitam te kako, nego ono više količinski!”.

Joj, povukla me nizbrdica. Đesmoton? - (Što bi rek’o Dado Džihan, kad se na turneji probudi u kombiju).... Aha, slobodan dan!

Skoro čitav dan sam se igrao sa Elom. Ela ima jako razvijenu maštu i uvijek me iznenadi svojim igricama koje je sama izmislila. Kad je imala pet godina izmislila je “Specijaž”. To je neko oružje (odlomljena grančica ili neka palica) kojim ona paralizira svakog koga dotakne. Svi ukućani smo prihvatili tu igru i kad ona dođe s grančicom do tebe (najprije najavi da je to njen novi “Specijaž”) i dotakne te, ti se ukočiš i neko vrijeme ne možeš da se pomjeraš. To je u stvari neki njen “Hepek”, mada nikad nije gledala Nadrealiste. Nevjerovatno je da ga ona i koristi u istim situacijama kao Đipalo Junuz - “Kad ima neka situacija, kad je neko natakaren....”

Ipak naša najdraža igra je “Ajkula”. Pravila su jednostavna - ja ležim na podu, a ona (svojevremeno i Zala, a još svojevremenije i Denza) pokušava da pretrči do kauča tako da je ja (ajkula) ne uhvatim. Pokušavam i Zalu uvući u igru, ali ona se samo nasmije (tim djetinjarijama) u prolazu. Denza bi vjerovatno rekao “Daj nemoj stari, ofirno je!”. Ali, moja Ela se još igra sa mnom. Vrisne piskutavo svaki put kad ajkula zaprijeti da će je uhvati za nogu. Sva zapuhana i crvenih obraza izmiče uvijek u zadnjem trenutku, to moje zadnje željezo u vatri.... moj zadnji regrut spreman na igru.... sa svojom starom, olinjalom ajkulom na ćilimu ispred kauča.

Dok ovo naveče pišem, prvi put pomislim da prestanem s pisanjem dnevnika. Zagrebao sam preduboko, čini mi se.

Tanja, Ela i Đuro

Vidjeću sutra....

Za danas još - Tanja, Ela i ja išli smo predveče na vožnju biciklima po stazi Spominov in Tovarištva oko Ljubljane. Slikao sam nas mobilcem jer sam pomislio da bi slika bila dobra ilustracija za dnevnik. Kad smo se vratili kući na dudu u našem dvorištu smo našli gnijezdo i dva preslatka, mala, goluždrava (bože, kakva riječ) kosa u njemu.