Dvadeset i peti dan: Podgrijavanje sarme i druge dogodovštine

22.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Dvadeset i peti dan: Podgrijavanje sarme i druge dogodovštine

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

22. 6. PODGRIJAVANJE SARME I DRUGE DOGODOVŠTINE

Nisam dobio call-sheet za danas i s nestrpljenjem na doručku gledam okolo čekajući da me neko obavijesti šta snimamo danas i kad počinjemo. Razmišljam da bi već prekosutra morao biti u Ljubljani i veseo sam kao vojnik pred kraj vojnog roka - Sitnoooo! Prilazi Viktor (koji se u međuvremenu vratio) i ja mu ponudim da mi se pridruži na doručku. Vidim da se smiješi nekako sumnjivo. Sjedne i kaže da ima jednu dobru i jednu još bolju vijest za mene. Dobra je - danas nema snimanja! To mi radi Viktor, a još bolja? Ni sutra nema snimanja! Viktor vidi da me je obradovao i smije se glasno da odzvanja cijela sala za doručak. Nažalost, kažem mu, ja imam slabu vijest za tebe. On me gleda u iščekivanju.... Danas me voziš u Sloveniju!

I tako, zahvaljujući onom glumcu koji jako voli da se uživi i zato njegovi ligamenti nisu još u stanju za snimanje, ja se vraćam kući. Razmišljam opet za vrijeme vožnje o toj vrsti “totalno predanih” glumaca. Bora Todorović je jednom dok smo snimali Dom za Vješanje, dao super ime za takve glumce. Pitao sam ga šta misli o jednom glumcu, a on kaže - “Dobar je, samo ‘oće da se oznoji!”.

Kakav divan opis od starog majstora “glume bez znojenja”. Imao sam sreću da upoznam, pa čak i radim sa nekoliko najvećih imena iz te “stare škole”. Bora, Dik, Mustafa, Pero Kralj, Gaga, Bata, Bora Stjepanović, Zaim Muzaferija, Miki, Semka Sokolović, Rade (i Marković i Šerbedžija).... čak i Christopher Lee, iako geografski daleko, senzibilitetom spada u ovu grupu majstora s kojima sam imao čast da se upoznam, kamoli da od njih učim i sa njima radim. Koliko je veliko poštovanje do njih, govori činjenica da sam od svih nabrojanih samo s troje “na ti”.

Viktor mi ne dozvoljava da “otplivam daleko”. Stalno me vraća u sadašnjost sada već četvrti put prepričavajući kako me je jutros iznenadio. Zanima ga šta sam ja pomislio kad je on rekao da ima jednu dobru i jednu još bolju vijest za mene. Tako on podgrijava moje raspoloženje od jutros kao domaćica sarmu peti dan poslije dočeka nove godine.

Viktor i Đuro, u povratku

Smislim dobar plan - pokupićemo usput Fadilu iz Fiese i idemo skupa u Ljubljanu. Viktoru ne odgovara baš najbolje ova promjena plana, jer mu to znatno produžava put, ali ga ja brzo utješim rekavši mu da, što se mene tiče, može reći produkciji da me je vozio i do Beograda. Vidim da mu se ideja dopada jer dugo vremena šuti. Nešto kalkulira toliko da mu se puši iz glave.... “Koliko je kilometara od Ljubljane do Beograda?”, ispali iznenada. Kad mu kažem da ima oko 550 on se ponovo zamisli za neko vrijeme.

“To je malo previše! Ja ću im reći da sam te vozio do Zagreba!?”
“Važi!”

U Fiesi se prebacim na zadnje sjedište, mama sjedne naprijed, ja se zavalim i “ušećerim” (Pako je koristio taj izraz za slatki poslijepodnevni odmor). Slušam kroz polusan njih dvoje kako se sporazumijevaju na nekoj mješavini engleskog, ruskog, italijanskog .... Fadila ubacuje i latinski .... Odlična podloga za “karanfiliće” (objasnio sam jednom taj pojam - vidi pod 10. 6. Vunena Mahovina). Probudim se u Ljubljani od one “skakaonice” na cesti kad silaziš sa autoputa na ulazu Centar. “Već smo tu? Bravo maestro!” kažem Viktoru, a on me još jednom podsjeti da ne zaboravim da smo išli do Zagreba.

Kad stignemo kući iznenadim Tanju i djecu. Mislili su da dolazim tek prekosutra. Kad me ugledaju skoče na mene, a ja bježim u stilu fudbalera koji je upravo dao gol. Tanja je napravila pašta-fižol (jedno od mojih omiljenih slo jela), zovnemo i Viktora da nam se pridruži na večeri. Večeramo svi zajedno i ja prepričavam dogodovštine koje sam proživio zadnjih nekoliko dana. Zala me sluša sa nevjericom, a Ela sa (totalnom) vjericom ;-). Sretan sam ko budala što sam kod kuće i što sutra imam neplaniran slobodan dan.... A onda još trideset u komadu bez pauze.