Đurin dnevnik, 33. dan: Start me up

03.08.13. 13:26

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

30.6. Start me up

Start me up! - zagalami Jagger iz mog alarma na telefonu, baš u trenutku kad sanjam kako visim sa oluka na nekoj visokoj zgradi.

Često sanjam oluk. Moraću nekoga, ko se razumije u snove, jednom pitati šta to znači. Taj oluk sam počeo sanjati još kao dijete. Visim sa oluka, penjem se uz oluk, čak se i provlačim kroz njega....ali glavna upotreba oluka u mojim snovima je - "pomagalo za buđenje"!

Desilo mi se (i danas mi se još uvijek dešava) da sam u snu shvatio da je to samo san. Pričao sam sa mnogim ljudima kojima se to dešava i svi kažu da se poslije toga odmah probude. Meni se dešava da znam da je san, ali ne mogu da se probudim - to je strašno. Imao sam 7-8 godina kad mi se to prvi put dogodilo.

Sanjao sam neki nepoznati grad i neku djevojku obučeno u crveno koja me nešto pita. U jednom trenutku vidim da mi je nešto nelogično i shvatim - " Hej, ja ovo sanjam!". Bio sam malo razočaran jer je san bio lijep (i ona djevojka isto), a ja ću se sad probuditi, ali.... Šok - ne mogu da se probudim!

San iz '92

"Ja ovo sanjam!", kažem ja njoj, a ona razumijevajući klimne glavom i kaže "Znam, znam."

"Šta ću sad?", pitam ja nju, a ona samo slegne ramenima i smije se. Lijepi san se odjednom pretvori u moru i ja počnem k'o budala trčati po ulicama tog nepoznatog grada, tražeći način da se probudim. Ljudi pored kojih trčim me gledaju zabrinuto i sa sažaljevanjem. Napokon ugledam neki oluk, onako fini, novi, srebrni....i dotrčim do njega kao što dijete dotrči do "pika" kad se igra "žmure", uhvatim ga snažno, pogledam gore i vrisnem tako jako, da ne probudim samo sebe nego i sve ukućane u našem malom stanu u Svetozara Markovića 22.

Poslije toga obično, sav preznojen, još neko vrijeme sjedim u mraku jer mi se jednom dogodilo da sam prebrzo ponovo zaspao i opet sam se našao tamo u onom gradu.

Danas sam osim oluka pronašao još jedan način za "buđenje u nuždi". Kad shvatim da sanjam i ne mogu da se probudim, a u blizini nema nikakvog oluka (znam da je ovo scary i da rizikujem da će neki psihijatar koji ovo pročita o meni otkriti i mnogo više nego što želim, ali jebiga) ja počnem rukom, na kojoj ležim, drmati glavu, pokušavajući da sam sebe probudim.

Vidim da me opet malo "povukla nizbrdica", ali, kad sam već načeo ovu temu, moram spomenuti jedan san koji sam sanjao u Sarajevu negdje u julu '92.

Sanjam da sam sa Jaggerom i Richardsom na nekoj livadi i da roštiljamo. Jedemo ćevape (tad još nisam bio vegetarijanac) i pijemo pivo, a Keith stalno nešto provaljuje Jaggera, koji je kao nešto neraspoložen. Sjetim se u po frke da moram zvati i Nedu da ga upoznam s njima. Nazovem ga i poslije kraćeg ubjeđivanja, jer mi on nikako ne vjeruje, ubijedim ga da dođe na tu livadu. Nedo se ubrzo pojavi i ne može da vjeruje da ja (najnormalnije) roštiljam sa Stonesima.

"Pa ovo ne može biti istina!"' kaže on, a ja kažem "Istina je, Nedo, šta bi drugo bilo".

"Možda samo sanjamo!?", pita on. "Ma kakvi! Pogledaj okolo, sve je pravo!"

A onda obojica pogledamo travu koja je bila nekako potpuno čudna i nelogična i shvatimo da je to ipak san. I onda se desi taj moj "sindrom" - ne mogu da se probudim! Nedo vidi da sa mnom nešto nije u redu i zabrinuto me gleda, a ja mu kažem - "Mili, nemoj me sad zajebat, molim te, da se ti probudiš pa da ja ostanem sam u snu!".

Šale na setu

I tako sjedimo mi svi na livadi i čekamo da se ja probudim....kakvo ludilo.... Još kao Nedo, jer bolje govori engleski, njima objašnjava moj problem, a oni klimaju glavom zabrinuto i sa sažaljevanjem. Na kraju sam se ja ipak probudio, a oni ostadoše tamo na livadi sa zagorenim ćevapima.

Na snimanju na stadionu u Paraćinu je danas bilo zabavnije nego jučer, jer smo ja i mali Peđa palili Žiku T. On teško pamti tekst i nervozan je zbog vrućine, a ja i Peđa ga napalimo da mora držati neko dugme na starom vojničkom telefonu dok govori. Peđa u svakom takeu okrene neku ručku na tom telefonu i Žiku svaki put opali struja. Obožavam glupe šale na setu. Žika ne.

Vrućina me ne sprječava da na kraju snimanja odigram kratku utakmicu sa statistima na terenu na kojem snimamo. Čekamo noć da snimimo još jednu noćnu scenu, a onda se vraćam u hotel.Jagodinsko pivo i današnji fudbal, pomažu mi da zaspim u rekordnom roku.