Đurin dnevnik, 29. dan: Nemam vremena za kašnjenje

06.07.13. 12:33

Radiosarajevo.ba

Đurin dnevnik, 29. dan: Nemam vremena za kašnjenje

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

26.6. NEMAM VREMENA ZA KAŠNJENJE

Probudi me udarac daljinca, koji mi ispadne iz ruke na pod. Vrat mi je ukočen jer sam spavao nekako iskrivljen preko nekog zgužvanog jastuka na kauču.

Prerano je da idem na snimanje, a prekasno da pokušam ponovo zaspati u krevetu (kao sav normalan svijet). Sam sam, a nisam u hotelu nego kod svoje kuće - to me izluđuje. Moram što prije napolje! Obučem trenerku, popijem čašu vode i idem trčati.

Ona spravica koja mjeri puls, kaže da nisam baš u najboljoj formi. Već na prvoj uzbrdici me opominje onaj njen pisak - "Lakše malo jarane, đe si ga nabr'o tol'ko!?". S teškom mukom nekako "odradim" četiri kilometra i kod kuće napravim još pozdrav suncu. Sjednem na pod poslije toga i hoću da meditiram, ali već poslije minute shvatim da mi misli previše bježe i da ne mogu da ih ukrotim.

Ispalim na brzinu svoju mantru kao prvačić pjesmicu i ne misleći o čemu govori. U istom ritmu slijedi dvadesetak trbušnjaka, tuširanje, brijanje, oblačenje, čekiranje pošte, izlijevanje vruće kafe "direkt u abdomen", traženje ključeva.... i već kasnim na snimanje.

Hafljuši

Nevjerovatno - čini mi se da kasnim samo tada kad imam previše vremena. Da sam se probudio sat kasnije sigurno bi već bio u studiu. Izgleda da meni treba dosta vremena za kašnjenje.... Ono kao - "Ej, biću tačan, danas nemam vremena za kašnjenje".

Nalazim ključeve, izlazim, zaključavam i zadržavam se na bravi....

Moja raja zna da sam sujevjeran i da imam neke čudne običaje, koje je Kiki jednom nazvao "Hafljuši". Jedan od tih Hafljuša je i dodirivanje kvake prilikom odlaska. Previše vremena bi mi trebalo da objasnim kako je do toga došlo i zašto to radim, ali jednostavno - tako je.

Poslije jela odložim viljušku i nož uvijek na isti način, pod istim uglom i dotaknem ih još jednom, na neki poseban (da sad ne objašnjavam na dugo i široko, kakav) način. Slično postupam i sa cipelama koje izujem i sa odjećom kad se skidam i još sa nekim stvarima.

To radim već više od trideset godina i stvar sam usavršio tako da rijetko ko primijeti te moje običaje, iako nikad ne završim ručak ili zatvorim vrata, a da ne "opalim Hafljuš" (tako Loša zove taj moj čudni ritual, mada bi se i o njegovim mogla čitava knjiga napisati).

Problem nastane obično tada kad se mi žuri. Ne uspije mi iz prve i onda se vraćam po nekoliko puta (rekord je negdje oko pedeset) i ponavljam sve dok mi ne uspije pravilno (a pravila su jako zapletena) uraditi taj dodir.

Znam da je sve to jako, jako, čudno i da priznavanjem ovoga rizikujem da me proglase za (u najmanju ruku) neuračunljivog, ali jebiga - dnevnik zaslužuje da zna istinu ;-).

Dvanaesti pokušaj

Uglavnom, vratim se više puta i poslije uspješnog dvanaestog (broj pokušaja uvjek mora biti paran) pokušaja, sjednem u auto i odjurim na snimanje. Kad stignem, zateknem Bobija koji je već postavio scenu sa glumcima. Manje korekcije i....Akcija!

Sve ide kako treba, danas je malo manja vrućina u studiju i lakše se diše. Denza me nazove i kaže da dolazi u Ljubljanu na par dana pa ide onda na Pag, pa opet nazad u Ljubljanu, pa bi onda sa mnom nazad u Sarajevo avionom na koncert.

Ne razumijem najbolje njegov adolescentski plan, ali kako god se odluči - tata je za! U pauzi nazovem Nedu jer me brine gostovanje Marca Hellera na našem koncertu u Sarajevu sljedeće sedmice. Oni šupci odjednom neće da mu plate boravak. Nedo kaže da ćemo nešto već skontat'. Obožavam njegovu opuštenost i coolerski pristup problemima.

Naveče sam s Tanjom na Skypeu (ko ga izmisli, dabogda imao......ma taj sigurno već sve ima) i ona kaže da se vraćaju sutra. Još samo jedna noć u praznoj kući!