Đurin dnevnik, 28. dan: The Rolling Stones

29.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Đurin dnevnik, 28. dan: The Rolling Stones

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

25. 6. THE ROLLING STONES

Danas je u studiju takva vrućina da snimanje liči na neko takmičenje u izdržljivosti - obaranje Guinnessovog rekorda u boravku u sauni. Ekipa je jako nervozna i mada se niko od njih ne žali, ipak vidim da podnose nevjerovatan napor. Maskerke non-stop brišu znoj sa lica glumaca, ali već nekoliko sekundi poslije moje komande “akcija” njihova lica su potpuno mokra.

Zbog svega toga prilično kasnimo sa snimanjem i nervoza (pogotovo u sektoru organizacije) je zato još veća. Nije ovo nikako jedan od onih dana koji bi poželio da se ponovi.

Mene dodatno jebe činjenica da ću se poslije snimanja vratiti u praznu kuću. Mama se danas vratila u Sarajevo, a Tanja sa djecom odlazi u Fiesu. Odvela je i Mikija i Ibru, a ja Pingu ostavim da prespava u kućici koju smo za nju napravili pored studija.

Prvi put od kako smo ovdje, ja prespavam sam u kući.

Grozan osjećaj je doći kući poslije cjelodnevnog napornog snimanja, otvoriti vrata, a unutra - tišina. Sam sebe ufuram u još veći bed kad pustim This Place Is Empty od Stonesa. Možda sam mazohista, ali pjesma je stvarno dobra. (Volim ove rijetke od Stonesa koje pjeva Keith)

Naša porodica živi prilično dinamično i non stop smo u pokretu, ali uvijek na kraju dana (pa barem dvoje od nas) sjednemo skupa za sto i "malo zamezimo" - neko taj ritual zove i večera ;-).

Večeras sjedim sam za stolom i razmišljam kako je život u stvari ono što ti se događa dok planiraš nešto sasvim drugo. Telefon me spasi od dublje filozofije - Zala me zove i govori tiho da je Tanja ne čuje. Dogovaramo se šta da joj kupimo za rođendan. Pošto sam ja svaki dan od sedam ujutro pa do osam naveče u studiju, Zala preuzima akciju 'Tajno Kupovanje Poklona'.

Ne mogu da spavam, šaltam kanale na televiziji. To radim jedino kad sam u hotelu. Daljinac je nešto najgore što je čovjek izmislio. Ta (nepodnošljiva) mogućnost izbora me izluđuje. Do ponoći odgledam film, partiju snookera i jednu emisiju o automobilima - simultano. Šaltajući tri tipke, zaspem s daljincem u ruci.

Napomena: Đurin dnevnik izlazi jednom sedmično, vikendom.