Devetnaesti dan: Una cosa speciale

16.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

16. 6. Una cosa speciale

Prvi dan snimanja serije Čista 10ka. Ekipa se odlično razumije. Probe sa glumcima su bile korisne. Svi znaju svoj posao i (iako je prvi dan snimanja) nisam niti malo nervozan. Uživam u poslu. Bobi je postao vrlo iskusan. Vidim, da sve razumije na pravi način i to me raduje. Pogotovo jer znam da će me sutra morati zamijeniti jer ja već večeras poslije snimanja putujem u Firencu. Poslije pauze za ručak napalim ekipu na neku igricu.

Obožavam igrice na setu. Današnja je - ko će šutnuti loptu tako da ostane na maloj nadstrešnici iznad ulaza u studio. Pušači nisu baš veseli da im tako okupiramo njihov prostor. Opklade se sa svakim novim šutom povećavaju i jedan po jedan igrači ispadaju iz igre. Na kraju mi Primož preciznim šutom, kakvog od njega nisam očekivao, izbije iz džepa 30 eura. U drugom djelu snimajućeg dana (tako je to poslije ručka) tempo uvijek padne. Pored mene je u ekipi još nekoliko vegetarijanaca i skupa konstatujemo da je to zbog mesa. Sjećam se da sam i sam, dok sam još jeo meso, bio “blokiran varenjem” još dugo poslije ručka. Danas mogu početi raditi odmah poslije jela, a da i ne govorim o osjećaju da nijedna životinja u zadnjih devet godina nije morala da umre zbog moje prehrane.

I pored “sporog varenja” uspijemo snimiti sve predviđene scene pola sata prije kraja dispozicije. Karmen mi čestita i kaže da joj ekipa izgleda vrlo uigrana. Ona prvi put radi sa mnom i raduje me da joj je sve OK.

Štimbi me čeka ispred studijam a ja već imam sa sobom spakovane stvari za sedam dana Firence. Žao mi je da ne mogu s ekipom na piće, ali čeka nas dug put. Štimbi je raspoložen za priču i vrijeme prolazi jako brzo. Poslije (samo) četiri sata vožnje stižemo u Firencu. Dok ulazimo u grad nazove me Gianfranco i kaže da odmah dođem u neki restoran jer me tamo čeka skoro cijela ekipa. Posebno naglasi da su tu i ruski producenti. Kaže još da se kuhinja zatvara, ali je on sredio, da mene sačeka "Una cosa speciale" i da zato požurim da se ne ohladi. Pošalje adresu restorana putem SMS-a i Štimbi se uputi prema tamo.

Stignem na večeru skoro u ponoć, jer se Štimbi malo izgubio uskim jednosmjernim ulicama Firence. Svi su malo "pod gasom". Gianfranco me snažno grli, opet me udara po leđima i stišće za nadlakticu još jače nego zadnji put u Rimu. Nadam se da ovo neće postati naš oficijelni pozdrav. Upoznajem ekipu i svi me redom hvale, kako to znaju samo Italijani. Svi su gledali No Man's Land, neki i Triage, ali uglavnom najviše sam ih oduševio sa C' era Una Volta La Citta Dei Matti. Godi mi što su svi oduševljeni sa mnom, ali me malo nervira ta pretjerana nota poštovanja, koju iskazuju do mene kao do staaaaarog glumca. Ne osjećam se tako i mrzim sve što me podsjeća da sam prije nekoliko dana zakoračio u pedesetu.

Gianfranco ispriča kako su došli do mene. Neko mu je rekao "Branco Duric bi bio idealan za tu ulogu" a on je rekao "To bi bilo stvarno sjajno, ali ne vjerujem da ga možemo dobiti. Dajmo ipak pokušati".

Mislim da pretjeruje, ali svejedno mi godi. Skromno gledam u pod. Svi su već davno završili večeru i nemilice udaraju po vinu. Gladan sam.... Neko od njih se konačno sjeti i da znak konobaru i on donese "Una cosa speciale" koju su, prije nego što se kuhinja zatvorila i kuhari otišli, pripremili za mene. Konobar ponosno spusti ispred mene tanjur, s kog na sve strane visi ogroman fiorentinski odrezak. Svi čekaju moju reakciju ....

Kad kažem da sam vegeterijanac nastupi tišina i svi me gledaju sa sažaljenjem. Konobar se brzo snađe i donese mi salatu caprese (con mozzarella di buffala), a ostali za stolom "dokrajče" onaj odrezak kao krdo lavova gazelu na Discovery Channelu.

Na putu do hotela mi se izvinjavaju za tako slab smještaj i kažu da su svi drugi hoteli zauzeti zbog Madonninog koncerta i sutrašnje utakmice Calcia Storica. Hotel je stvarno katastrofa, ali ja sam tako umoran da bi zaspao i na klupi pokriven novinama.