Deveti dan: Naprijed gledaj! Samo furaj!

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

6. juni “NAPRIJED GLEDAJ! SAMO FURAJ!”

Danas sam doživio veliko iznenađenje. Od Angie i Brada mi je stigao paket s poklonom za moj pedeseti rođendan. Gitara! American Fender 72 Stratocaster Custom, sunburst (u tri boje), maple neck.... Imam nekoliko gitara i zajedničko im je da su sve kupljene polovne, što za gitaru nije ni malo loše (razumjet će me svirači), ali ovo je moja prva nova gitara (ako  ne brojim neke akustare). Čim je uzmem u ruku shvatim da je to ljubav na prvi dodir.

Angie

Angie (tako sam joj dao ime) je nešto što je potpuno zaokružilo moju skromnu kolekciju.

Na njoj je jedan single-coil i jedan humbucker magnet i to je čini vrlo upotrebljivom, pogotovo jer je mnogo lakša od Marlene (mog Les Paula iz 72). Mi u Bombaj Štampi obično dajemo imena našim gitarama. Zadnja koja je došla u “familiju” bila je Nedin Ruždija (Les Paul) koji je dobio ime zbog karakterističnog zvuka - “ruži”. Ja imam još Vunu (moj prvi Strat), Marlenu i Gojka (Telac iz ’73), a danas se im je pridružila Angie. Odmah se slikam s njom i pošaljem e-mail Angelini i Bradu. Zahvalim im se za poklon i kažem da su “uboli” pravo sa izborom gitare.

Vuna, Marlena, Gojko i Angie

Danas je izgleda neki dan za poklone. Elin stari bicikl je premali i vrijeme je da izabere novog. Vodimo je u prodavnicu i dok ona bira bicikl, ja razmišljam kako sam je naučio da vozi. I ne samo nju nego i Denzu i Zalu. Probao sam jednom i Bojana naučiti, ali mi je pao i onda je odustao od daljnih pokušaja. Dobro, on je tada imao 30 godina. 

Imam posebnu tehniku za učenje vožnje bicikla - dijete (ili Bojana) moraš držati za vrat. Znam da zvuči grozno, ali vjerujte da nije. Nevjerovatno je kako pod rukom osjetiš napredak. Ti ga držiš i tačno osjetiš momenat kad je naučio. Držiš ga i dalje samo zbog njegovog osjećaja sigurnosti. “Mogu li te sada pustiti?”, pitao me je zadihano moj djed Ratko na dvorištu ispred obdaništa.

“Pusti!”
“Bravo Bane, voziš sam!” vikao je za mnom, a ja sam se okretao sa nevjericom. “Naprijed gledaj! Samo furaj!”.... Evo, “furam” djede, čini mi se da me još nosi ona dobra, blaga sila, ono strujanje zraka koje si upravo ti tada pokrenuo....

“Eeeeeej tataaaa! Kako ti se sviđa ovaj?” razbila je Ela, svojim zvonkim glasom, onaj oblačić iznad moje glave. Sjedila je na roza biciklu s bijelim sicem i bijelim ručkama na guvernali. “Uh, taj ti stvarno dobro stoji!”. Nosim ga u auto i razmišljam kao su bicikli danas sve lakši.... iako su ljudi sve teži.

Osmi dan: Tajni recept
Sedmi dan: ‘ta će Bob

Šesti dan: Orlando. Strašan glumac.
Peti dan: Čvarci za vegetarijance
Četvrti dan: Hepek
Treći dan: Cazzo
Drugi dan: Planovi za prošlost
Prvi dan: Čovjekov najbolji prijatelj, krevet