Deseti dan: Tako ti je to u životu

07.06.13. 08:00

Radiosarajevo.ba

Imam pedeset i pišem dnevnik. Ne znam šta mi od to dvoje izgleda čudnije. Uvijek sam se pitao zašto ljudi pišu dnevnike. Valjda misle da im je život jako interesantan pa će to svakoga zanimati. Nekako samoljubno. A i tužno. Ko uopšte ima vremena i želje da čita tuđe živote, kad jedva prati i svoj vlastiti. Ali eto, ja ću ga pisati jer će možda jednom zanimati nekog mog potomka kako je jedno ljeto proživio njegov pra pra neko. Ja bih, recimo, sve dao da mogu pročitati barem nekoliko dana života nekog mog predaka pa će možda i neki moji potomci imati sličnu želju, jer geni su geni ;-). Možda je sve ovo patetično, ali jebiga - tako je izgleda kad pređeš pedesetu. (Đuro, 29. maj 2012).

Piše: Branko Đurić Đuro

7 juni “TAKO TI JE TO U ŽIVOTU!”

Danas Tanja i ja idemo u Fiesu. Plan je da skočimo u more, da pokupimo stvari sa Oma (naša mala barka) i da dovezemo Fadilu u Ljubljanu. Mama nas dočeka u “odličnoj formi”. Godilo joj je ovih desetak dana samoće. Pokazuje nam ponosno šta je sve sredila. “Ovo vam je sada ovdje a ovo sam stavila ovamo, oprala sam svu posteljinu.... vidiš li kako se stakla sjaje?”.

“Ali mama, doći će ona žena što nam čisti....”.

“Pa javite joj da ne dolazi ovaj mjesec!”, ispali mama.

Napravimo oproštajni krug po zalivu sa Omom i usput još skočimo u vodu. Om ide u Zadar jer ćemo ga zamijeniti za novu barku. Imamo ga već pet godina i žao mi ga je. S njim smo prokrstarili pola Jadrana, ali Ela je već toliko velika da ne može više spavati na onom kratkom krevetu. Zen (tako će se zvati novi) će biti duži za čitav metar. Vežemo se zadnji put na naš vez i vadimo stvari na obalu. Nevjerovatno koliko toga se skupilo za pet godina. Bojim se da neću moći staviti sve u auto. Ipak nekako naguramo sve i idemo na ručak. Tanja B. me nazove. Već po glasu čujem da nešto nije u redu. “Slavica je umrla!”.

Nije uspjela u svojoj borbi. Izgubila je, iako je bila prava lavica. Žao mi je Mujice i brine me za njega. Zovem ga, ali je isključen. Bili su divan par, jedno drugo su zvali “ljubavi”.... Ma, jebem ti....

U Fiesi ostavimo brodske stvari, natovarimo maslinu, koju sam dobio za rođendan i vozimo se prema Ljubljani. Šutimo cijeli put i mama nas pokušava “resetirati” riječima: “Šta ćeš Bane, tako ti je to u životu!”. A ja sam upravo zbog toga i tužan. Zbog tog, “tako ti je to u životu”.

Vozim brzo, jer moram stići da odvezem Denzu na aerodrom. On se danas vraća u Sarajevo. Mislim da ću se danas, prvi put od kako ga ispraćam, vratiti s Brnika u Ljubljanu bez suza u očima. To je zato jer znam da se na jesen seli kod mene. Studiraće u Ljubljani i živjet će ovdje. Ipak mi se stisne u grlu kad ga zagrlim, prije nego što ode kroz ona “vrata što pište”. Kad sam ga (prije 15-16 godina) prvi put pratio imao je oko vrata onaj karton za djecu koja putuju bez pratnje roditelja, i gledao me je odozdo onim svojim plavim očima, nekako iznenađujuće hrabro, frajerski i sasvim malo zabrinuto.

Danas su te oči na istoj visini kao moje i nas dvojica se grlimo kao “ozbiljni muškarci”, kao dva druga, dva pouzdana frenda. On me i sada gleda hrabro i frajerski, a ja njega sasvim malo zabrinuto. “Tako ti je to u životu!”