Japan na trećem mjestu

Šta nama ima Japanac govoriti, kakvi smo mi!? E, da i Mujo njemu nešto kaže...

Piše: Ahmed Burić za Radiosarajevo.ba

Razgovarali onomad Mujo i Japanac. I Japanac će njemu: 

“Muyo San, ja tebi hoću nešto reći. Meni je u životu najvažniji, i na prvom mjestu Japan. Na drugom mjestu mi je moja kompanija Yamaha, a na trećem mi je porodica” – ponosno će Hideo Yamazaki, zaposlen kao Ambasador Carevine Japan u Bosni i Hercegovini. 

“Vidi ovako, Hideo, zvaću te Hido, to je skraćenica od Hidajet, tako se zvao moj rahmetli tetak. Lakše je za pamtit’”, odgovori Mujo. ”Meni je na prvom mjestu Fata. To je moja žena. Na drugom su mi mjestu moja djeca, a na trećem, na trećem mi je mjestu…” 

“Znam”, ispali Hideo, odskora Hido. “Na trećem ti je mjestu – Japan!” 

“Kako znaš?” – začuđeno će Mujo.  

“Znam, Muyo. Dugo sam ovdje, to je star vic, a i znam vam, brate, sve folove. Samo bi sjedili i ništa ne radili, po cijeli dan kafe ispijate i čibučite, ne može to tako, valja raditi i graditi.” – mudro će i s taktom Hido.  

“E da znaš Hido, dosad si mi bio drag, al’ si se brate i ti pohasio, znaš ja tebi ipak moram reći neke stvari.” – reče Mujo

“Reci Mujo, znaš li staru japansku izreku: riječ prijatelja je čast i obaveza.” – na to će Hido.  

“Znaš Hido, izaš’o si mi malo iz hatera kad si rek’o da je Japan voljan pomoći, ali da nema konkretnog plana za obnovu zemlje. Šta treba, da nas pustite da crknemo?” 

“Nije tako, Muyo San. Pa nema plana Muyo San, ne može Japan davati novac tek tako, na račune. Red se mora znati.” 

“Red se mora znati (malo se ruga ponavljajući), nema plana, Mujo San, red se mora znati. Kako ćeš reći da si razočaran bahatom vožnjom političara pod policijskom pratnjom? Evo, šta bi ti da se, ne daj bože, tvome caru ili nekome iz carske porodice nešto desi, a ti budeš kriv za to?” – oštro će Mujo. 

“Ja bih izvršio hara-kiri. Čast carske porodice svetinja je svakog Japanca.”

“Pa to ti kažem”, pomalo trijumfalno će Mujo. Šta misliš da se, ne daj bože, Bakiru ili Zlatku nešto dogodi, kako bih ja ženi i djeci na oči?” – upita Mujo. 

“Znam Mujo San, ali oni nisu carskog roda, oni su političari i biraju se ne izborima.” – odgovori Hido San. 

“Ih, pusti ti to. Njima se nešto desi, a ti znaš kakva je čaršija, sutra bi rekli, ovo je sve Mujo kriv. Pije čaj s onim japanskim ambasadorom što je nafrštuljen na obezbjeđenje političara – još će reć’ da sipamo rakiju u ove keramičke šolje - i onda: Mujo kriv. I šta onda treba, da ja izvršim hara-kiri, je l’? Meščini da bi ti volio da ja izvršim hara-kiri?” 

“Ne bi Mujo, pa kako? Ti si mi najbolji prijatelj, niko kao ti me ne zna oraspoložiti, i ni s kim ne mogu tako slatko popiti ovaj čaj, koji ti zoveš Yebo ga Tea, a ja nikako ne mogu da nađem od čega je taj čaj.” – reče Hideo s razumijevanjem. 

“Pusti sad to, yebo to.” – reče Mujo. “Nego ja sam čuo i još nešto za Japan.” 

“Šta to Muyo?” – reče dok u rječniku traži čestu frazu “yebo”.  

“Da kod vas u jesen, u vrijeme upisa u školu i na fakultete poraste broj hara-kirija? Je l’ tako il’ nije?” 

Hideo se nađe u blagoj nedoumici. 

“Jeste Muyo, naša je kultura takva, kompetitivna, takmičarska u svakom smislu. Ljudi teško sebi opraštaju neuspjeh, i oni koji ne mogu podnijeti mrlju na časti, oduzmu si život.” 

“Eto vidiš, yebo ga ti. “ 

“Ne, Muyo San, puna mi čaša, ne mogu više čaja.” 

“Ma ne to, nego, nešto drugo ja.” 

“Šta, Muyo San?” 

“Pa, to.” 

“Kojo?” 

“Toyo.” 

“Kyoto?” 

“Tokyo.” 

“Šta Tokyo?” 

“Ma to”, odahnu Mujo, “da sad, evo, moje dijete da se ne upiše u školu, da se ubije. Hara-kirijem. K’o u Tokiju”. – reče Mujo, pa dometnu pitanje: ”Je l' de da je bolje da ja imam 2000 maraka, odem do direktora škole, dam mu te pare, i dijete mi se lijepo upiše, bez prijemnog. A ne da se ubije?”

“Pa jeste, Muyo San, ali kako bi se ona osjećala kad bi saznala da je njezin uspjeh zapravo laž?” – reče Hideo. 

“Osjećala? Meni da se osjeća, je l’!? Šta se ima meni osjećat’, moje pare, ja odnio i riješio. Čuj, da se osjeća!? Vidi, da ti kažem ja nešto, objektivno, ti si kod mene, nisam ja kod tebe. Šta toliko kukate za pare? Kako se na japanskom kaže ciganluk? Da me neko pit’o hoću li da dođe Japanac, ja bih, da sam znao da je taki ko ti rek’o – nek’ dođe. Ali, sad ako ti misliš, da ja zbog toga treba da prelazim preko svojih principa, ti si se tu, oprosti na izrazu, ali – malo preračun’o . Ne ide to tako, sad ja trebam, pored svih svojih briga, još  i o svakom jenu mislit’, ako mislite pomoć’ pomozite, sad još trebate i ucjenjivat’” – pomalo će uvrijeđeno Mujo. 

“Ali, Muyo, ja od tebe ne tražiš…” 

“Ne tražim…“

“Ne tražim da izdaš svoje principe. Ja samo mislim da postoje drugi načini da se troše vaše pare, tvoje pare. Isto tako, ja ne mogu prebaciti novac na račun bh. vlade, mi moramo znati gdje konkretno i u kojem vremenskom rasponu će se taj novac potrošiti, i na šta… Muyo, vaš je narod jako dobar i naivan, i ja mislim da…“

“Nemoj, molim te, Hido, nemoj me nervirat’: brate, ili fino dajte pare, il’ nemojte, majke ti, ništa pomagat’! Vi i vaše pare. Yeb’o vas yen. Nek ostane sve na onim starim autobusima što se dali, pa na njima piše 'Donacija Vlade Japana'. Jaka mi je donacija. Kako vam, bolan, nije žao: pa kod vas kad je bio onaj cunami i one katastrofe, je li se sav naš narod solidarisao bio s vama? Jesmo li se sekirali k’o za svoje najrođenije, ja sam dva statusa na Facebooku bio napisao kako mi je žao naroda Japana, u mene Fata i djeca, napisali po 3 statusa, Fata i zastavu vašu na profil stavila, k’o i Pašović, i Jasmila, i sav fini svijet. E, znaš, da sam i ja prijatelj na Facebooku s Pašovićem…” – razgali se Mujo neočekivano.  

“Ma nemoj. Nisam znao.” – reče Hideo zainteresirano.  

“E, sad znaš. I sad bi ti nama mjerio na gram koliko para gdje treba trošiti. Vala ako niste iz srca htjeli pomoć, niste trebali nikako. Umjesto da kažeš šta nam radi Dodik, i prije sve šta nam se izdešavalo, i šta su nam četnici u ratu uradili, ti navalio – ’kafići vam rade duže nego u Japanu, ovi imaju osiguranje, ovi previše troše na ovo, ovi na ono’. Evo, ja se sad ovdje pitam, pa kakav si ti to čovjek Hido, majku mu, kad ne vidiš kako je nama, i ovom napaćenom narodu. “ 

Hideo, odskora Hido, osjeti se pomalo neprijatno:” 

“Ali, ja zaista nisam htio da uvrijedim Muyo San. Samo sam…” 

“Htio, ne htio, tako je ispalo. Evo, reci mi pošteno, jesi li ti igdje čuo da ima ovakav narod? Da na svijetu postoji narod da mu je Japan na trećem mjestu? Jesi li? Osim vama Japancima, što je na prvom, gdje je Japan Englezima? Nema ga na mapi, ili Italijanima, možda im padne na pamet kad i kad, ali, nama, Japan, hop, hop, pa na treće mjesto. Nije to malo, Hido, bogami, a ti stavi ruku na srce.“ 

Hideo, Hido San se pomalo raznježi, pomirisa trešnjin svijet, okrenu se svom prijatelju Muji: 

“Muyo, znaš šta sam shvatio?” 

“Znam, jarane”, odgovori Mujo. “Da je tebi odsad Japan na trećem mjestu.” 

“Kako znaš?”, reče začuđeno Hideo, odskora Hido. 

“Znam, vam sve folove, Japancima: samo vam je do posla, reda i discipline, i uzdržavanja i da ste samuraji i duhovno nadmoćni, i da vježbate aikido. A i ja, da ti budem iskren: ono da je meni Japan na trećem mjestu, to sam se ja… 

“Malo zayebavao…”- veselo i pomalo u čudu reče Hid(e)o. “Ali država nije za zayebavanje, to je ozbiljan posao.” – završi on. 

 “Jeste”, završi Mujo, “ali šta ćemo kad među prve tri stvari  nema mjesta za nju. Kako smo rekli: prvo Fata, onda djeca, onda… 

“Japan!” – veselo reče Hideo, i pomirisa trešnjin cvijet.  

“Tako je, yebo ga ti. – završi Muyo. “Nego uplati te pare na račun, nemoj da si sitničav. Uostalom zar ne bi bilo najbolje da vi dođete to i sagradite, eno kod vas u Japanu cakum-pakum sve sređeno, k’o da onog cunamija nikad nije ni bilo. Kod nas se to brate, rastegne. K’o kad valja mislit’. O Japanu, i o trećem mjestu. Za prva dva nas ionako, zaboli…”