Ćazim Salihi, novosadski taksista: Sluša i bilježi priče sasvim običnih ljudi (FOTO)

Novosadski taksista Ćazim Salihi već 14 godina vozi gradskim ulicama brojne putnike. Slušajući njihove priče, iskustva i životne poteškoće, a istovremeno, pokušavajući da upozna grad u kome se rodio i živi i drugima prenese svoja saznanja i iskustva, odlučio je da prije dve i po godine pokrene blog. Tako je postao prvi takstista bloger u Srbiji, a odnedavno je svoj blog podigao na viši nivi i pokrenuo internet sajt, javlja Anadolu Agency.

Ćaza je izuzetno predusretljiv i ljubazan u ophođenju sa mušterijama, a takav je i van radnog mjesta. Ima toliko tema o kojima se sa njim može pričati, pa je i po tome potpuno osposobljen za taksi posao. Svoju potrebu da se svakodnevno druži s tabletom i u njega zapisuje misli i ideje opravdava potrebom da se taksi služba prikaže u pravom svijetlu, jer o njoj i taksistima postoje brojne, uglavnom negativne, predrasude.

“Želeo sam da pokažem taksi vozača iz drugačijeg ugla, onog ljudskog u kom se on nosi sa svim životnim pričama koje mu ulaze u vozilo, a mora da nosi teret sopstvenog života. Mi smo slika i prilika grada, jer stranac kad dođe u naš grad prvo uglavnom vidi taksiste. Među taksistima ima jako puno finog sveta, mnogi su i s fakultetskim diplomama. I zbog toga sam odlučio da pokrenem blog.

Krenulo je stidljivo, jer ipak je to za mene bilo novo. Žena me je korila da skraćujem rečenice, ali ja nisam mogao. I onda sam počeo da čitam savete i preporuke drugih blogera da vidim kako da najbolje 'prodam' priču i da ljudi koji čitaju zaista shvate šta želim da kažem”, priča Ćazim za AA.

Najviše ga pogađaju priče starijih ljudi

Slobodno vrijeme između dvije vožnje ispunjavao je čitanjem knjiga, što i danas čini, a onda i razgovorom sa saputnicima u toku posla. A istustva su različita, jer su na suvozačkom mestu prodefilovali razni ljudi: od gospode do kriminalaca, od univerzitetskih profesora i književnika do narkomana i prostitutki. Ipak, najviše ga pogađaju priče starih i usamljenih ljudi, al i bolesnih ljudi i djece.

"Najteže mi je da se nosim sa životnim pričama naših starijih sugrađana koji su usamljeni i željni priče. Starost i usamljenost su možda i strašnije od bolesti, jer ostavljaju puno vremena za razmišljanje a mnogi od tih ljudi su zapostavljeni od strane svojih najmilijih. Narkomanija je bolest zavisnosti, ali ti ljudi za razliku od ostalih bolesnih ljudi, imaju pravo izbora. Negde su sami birali”, naglašava Ćazim

Neka iskustva prenio je i na blog, poput priče o prostitutkama ili, njemu najdraže, priče o djetetu koje su taksisti zvali "kume".

"Bio je beskrajno simpatičan i sve je oslovljavao s 'kume', pa smo ga i mi tako zvali. Imao je pet-šest godina i nateran je od oca da prosi, da bi mu zaradio za pivo. Danas ima ženu, dvoje dece i sada stoji na parkingu u centru, pokazuje vozačima slobodna mesta i uzima novac za to. Ja mu više ne dajem novac, jer dok jednom rukom pokazuje slobodna mesta, u drugoj mu je kesa sa lepkom.

Kada govorimo o slobodi izbora, on je od detinjstva nije imao. Da je odrastao u drugom okruženju, verovatno bi njegova životna priča imala drugačiji tok. To malo dete koje mi je bilo beskrajno simpatično, danas mi je poprilično dalek odrastao čovek, propao pre nego što je stigao da živi", objašnjava Ćazim.

Prvi put ojsetio je teret svoga imena 1999. godine za vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Iako je, kako kaže, tipičan Vojvođanin jer je iz mješovitog braka, vaspitavan kao Jugosloven, najmlađe dijete u porodici Salihi, pored sestre Snežane i brata Dragana, shvatio je svu težinu koju je imao zbog toga što je dobio ime po djedi s očeve strane.  

Problemi zbog imena

"Za sve sam bio Ćaza i nikome nije bilo važno kako se zapravo zovem. A onda je došla 1999. godina i počeli su neki ljudi da na mene gledaju s podozrenjem. Tada je već bilo jasno da sam Ćazim, Albanac. A onda su, tokom bombardovanja krenule i telefonske pretnje. Nisam se plašio, jer nisam imao gde da odem. Ja sam građanin ovog sveta, ali i Novosađanin koji neizmerno voli svoj grad. Pretnje su prestale, život se vratio u normalu, a ja i dalje ljude delim na dve kategorije – dobre i loše i nikada mi neće biti važno ko se kako zove, koje je vere ili nacije", kaže Ćazim.

U taksiju je imao različita iskustva, ali i dalje na taj posao gleda pozitivno.

"Da nisam bio taksista, ne bih živeo s najlepšom ženom na svetu, ne bih imao dvoje predivne dece. Ne bih ostvario mnoge svoje snove. U krajnoj liniji, mnoge ljude ne bih upoznao. Taksi ti pruža priliku da uradiš nešto lepo i korisno i ja se dobro osećam kad pomognem nekome. Starim ljudima posebno. Ja verujem da se dobro dobrim vraća i uvek dajem pozitivnu energiju, zato i nemam problema u taksiju. I zato sam sreo i upoznao neverovatne ljude", zaključuje Ćazim Salihi.