Stefan Milenković za Radiosarajevo.ba: Proživio sam nekoliko života ali i dalje radim na sebi

Stefan Milenković, jedan od najpoznatijih violinista današnjice, uskoro će nastupiti u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, na koncertu uz Sarajevsku filharmoniju koja ove godine obiježava stogodišnjicu postojanja.

Koncert najavljen za petak 17. mart 2023. bit će praznik za sve ljubitelje muzičke umjetnosti, donoseći zanimljiv i atraktivan program i cijenjeno ime za dirigentnskim pultom - maestro Ivo Lipanović. 

Stefan Milenković, kao solista, nastupit će uz sarajevski orkestar nakon nepunih pet godina. Prisjetimo se nastupa ovog eminentnog umjetnika u septembru 2017. na istom mjestu. 

Povodom ponovnog dolaska u Sarajevo, maestro Milenković dao je intervju za Radiosarajevo.ba. Razgovor započinjemo pitanjem o značaju  "Koncerta za violinu i orkestar u D duru" Johannesa Brahmsa koji će Milenković izvesti uz Sarajevsku filharmoniju.    

Milenković: Može se reći da je Brahmsov koncert jedan od najlepših, ne samo za violinu, nego inače. Johannes Brahms je imao toliku dubinu izraza, ali i suptilnost i moć da izrazi emociju, strast i mnogo nijansi ljudskog postojanja. To se sve čuje u ovom koncertu koji obuhvata sve najlepše što muzika može predstaviti. Obuhvaćene su sve mogućnosti violine, od najviših do najdubljih tonova i sve što je između, tako da je, po meni, ovo možda najkompletniji violinski koncert od svih. 

Ovo Brahmsovo djelo za mene je jedan orjentir, svetionik kojem sam se uvijek vraćao. Od ovog koncerta možemo naučiti, produbiti našu muzikalnost, sagledavanje teksta i partiture, saradnju s orkestrom. Taj koncert ima nevjerovatnu kombinaciju moći u samoj muzici, strast i vatru, ali izraženo na jedan suptilan, mogli bismo reći i stidljiv način. Takav je bio Brahms - perfekcionista, sitdljiv a istovremeno i vulkan. To se sve čuje u ovom koncertu. 

Radiosarajevo.ba: Na kojoj violini ćemo vas slušati u Sarajevu? Kako, zapravo, birate instrument na kojem ćete izvoditi određeni koncert i kako izgleda vaš violinska riznica?

Milenković: Nastupit ću na mojoj 'glavnoj' violini koja je napravljena 1783. Pravio ju je jedan od najvećih majstora ikada - Giovanni Battista Guadagnini, za koga kažu da je poslednji majstor iz Cremone. Pored Strativarija i Guarnerija, bio je najveći graditelj svih vremena. Te violine su retke i zaista predstavljaju veliko blago čovečanstva. Privilegija je uopšte da imate priliku da svirate na takvom instrumentu, jer to je kombinacija lepote izrade i potpune posvećenosti savršenstvu, estetskom i u pogledu tona.  U prostoru od dve-tri hiljade mesta, ona se čuje kao da ste pored nje. To nije volumen, to je frekvencija koja čini te violine nezamenjivima. Ona je deo mene, sa njom živim i dišem. 

Prosto je neverovatno za nešto što je pravljeno prije 200 i više godina, da i dalje ide na posao, da i dalje to nosimo kao alat koji je najbolji mogući za nas. Čut ćete taj instrument na koncertu, to je kao da prisustvujete Mona Lisi na delu. 

Imam relativno malu kolekciju instrumenata u kojoj je i jedna violina Vicenza Postiglionea građena u Napulju 1880, zatim nekoliko savremenih instrumenata. Sve su one u upotrebi, koristim ih ili ja ili moji studenti, bitno je da se koriste. 

Radiosarajevo.ba: Da li se dinamika vaše karijere promijenila nakon pandemije? Znamo da ste ranije imali običaj održati i po 200 koncerata godišnje?

Milenković: Ceo svet se promenio. Jedna od vodećih organizatora koncerata iz Milana mi je rekla da, kada su ukinuli obavezan razmak u publici i maske, mnogi su je zvali i rekli da se boje i da ne žele da dođu na koncert. To je neverovatno ali donekle i razumljivo, kako je pandemija uticala na publiku i kako se uvukao strah u ljude. 

Pored toga, mi smo promenili ceo život, vratili smo se na Stari kontinent nakon 24 godine u Americi. Bliže smo familiji, naš klinac odrasta tu i to je dobro. Uživam u radu sa studentima u Srbiji i celom regionu i Evropi. Sve mi je bliže. Ranije sam po dva puta mesečno putovao iz Amerike u Evropu, i tako 12 godina. U tom smislu, dinamika se promenila jer mi je sada lakše i bliže smo i imam više vremena da se posvetim svim stvarima koje me interesuju. Ali i dalje imam taj nesvakidašnji talent da popunim sve svoje vreme, tako da i dalje nemam slobodnog vremena (smijeh). 

Svet se promenio, ali ja i dalje radim na nekoliko frontova, znači i nastupi i pedagogija. Nema ništa važnije od sledeće generacije koja je odlučila da se bavi nečim ovako plemenitim i zato im treba dati sve moguće uslove. To je moja misija. 

Radiosarajevo.ba: Čovjek ste izuzetno otvorenih svjetonazora, te pretpostavljamo da i ste i danas, bez ustezanja, spremni prigrliti nova saznanja i iskustva. Ko su osobe ili događaji koji su u posljednje vrijeme izvršili veliki utjecaj na vaše umjetničko i ljudsko biće?

Milenković: Umetnik je, po prirodi, ne samo osetljiv, nego i svestan, čulan i upija sve oko sebe. Svaki događaj, svaka slika, promena temperature, zvukovi... a da ne kažemo ljudi koji ulaze i izlaze iz naših života, hrana koju jedemo. Sve je to deo jednog mozaika koji na direktan ili indirektan način utiče na to kako sviramo. Iz svega toga se crpe ideje, način na koji pristupamo delu. Ono što prepoznajemo u delu menja se u zavisnosti kako se život menja. Mene uvek interesuje kako da isto delo predstavim na drugačiji način.

To je teško dostići i sve oko vas može da pomogne. Neki citat, film ili serija, rad sa studentima, interakcije.  Mene najviše inspiriše to što sam umetnik i što u vreme ove oluje globalnih događaja i monumentalne prekretnice u čovečanstvu, a to je veštačka inteligencija, ono što ja radim i što omogućavam mojim studentima da rade, to je nešto što ne može da se zameni. 

Sada, više nego pre, imam više entuzijazma i vere, i u klasičnu muziku i tu tradiciju. Uvek sam je imao, ali sada  mislim da nema ničeg vrednijeg za raditi, jer će veštačka inteligencija zameniti mnogo profesija koje smo do sada znali, ali ovo neće moći.

Ponosan sam što sam umetnik! 

Radiosarajevo.ba: Toliko ste drag gost u Sarajevu da se čini da u ovaj grad dolazite kao svojoju kući? U prošlom intervjuu za Radiosarajevo.ba, a to je bilo 2017. pričali smo o sarajevskom rock'n'rollu i o tome kako ste u ovom gradu prvi put stali na klizaljke. Šta danas, nakon toiliko godina, vama znači Sarajevo?

Milenković: Nakon toliko godina, Sarajevo znači jednu nostalgiju, jedno vraćanje nečemu poznatom. Bez obzira koliko se sam grad menja, a i ceo svet se menja, Sarajevo za mene znači prijateljstvo, tu je i moja  lična istorija i ljudi. Sarajevo su za mene ljudi, atmosfera, duh koji je za mene uvek bio poseban i nije se nikad izgubio. To je za mene fantastično i to osetim ne samo svaki put kad se vratim u Sarajevo, već i kada sretnem nekog iz Sarajeva. 

Prvi koncert u Sarajevu, Stefan Milenković održao je kao dijete u Osnovnoj muzičkoj školi na Ilidži, zajedno s majkom koja ga je u to vrijeme pratila na klaviru. 

Radiosarajevo.ba: Opet ćemo se referirati na intervju koji ste nam dali prije pet godina – tada ste nam otkrili da iza sebe imate oko 600 skokova padobranom. Je li se taj broj u međuvremenu povećao? Koje skokove pamtite, i da li je i Sarajevsko područje upisano na tu listu?

Milenković: Tada je bilo skoro 600. Od tada se povećao broj, ali ne puno. Delom zbog COVID-a, ali u aprilu 2020. usred pandemije mi se rodio sin. Jedno vreme nisam skakao, a sad sam opet počeo. Moj globalni cilj je da bude 1000 skokova. Pokušat ću malo da učestam skakanje, a i klinac voli kad mu tata skače iz aviona. Voli da se muva po aerodromu, to mu je beskrajno fascinantno. Do sada nisam imao priliku da skačem oko Sarajeva, ali držat ću to na umu.  

Ima mnogo skokova koje pamtim. Naravno prvi skok. Zatim razne smešne dogodovštine. Obično skačete sa ljudima da se zezate, ali ako je veća grupa ponekad i ne poznajete one sa kojima skačete. Uzdate se da svi znaju šta treba da rade i da će sve biti OK, ali uvek ima ludaka (smijeh). Ako trebam da neki izdvojim, to je bio jedan skok u sumrak. Bio je zalazak sunca, bio sam sam, a pošto sam toga dana imao već nekoliko skokokva, odlučio sam da ovom prilikom ne radim ništa, da jednostavno ležim na leđima taj minut slobodnog pada. 

Tako je i bio, stavio sam ruke iza leđa i razmišljao, divio sam se zalasku sunca, kako se sunce ogleda u jezeru (to je bilo u Kaliforniji), kako je i sam vazduh bio bakarne boje. A kada sam digao pogled gore, videle su se već zvezde i mesec. To je bio trenutak koji ste mogli samo da sanjate, a koji možete doživeti samo ako ste padobranac i imate sreću. 

Radiosarajevo.ba: Iskustvo zvano Gorilazz: Kako je do toga došlo do saradnje s ovim bendom i šta je to značilo u vašoj karijeri?

Milenković: Do nastupa s grupom Gorilazz došlo je tako što su organizatori kontaktirali Juliard školu u kojoj sam tada predavao. Hteli su da se formira ansambl gudača koji bi svirao sa grupom u Apollo teatru u Harlemu, na seriji od pet koncerata od kojih je prvi bio prenošen na MTV-u. 

To je bilo fenomenalno. U stvari, to je bilo moje prvo iskustvo tog tipa,  na sceni s takvom energijom i električnom muzikom. Pogotovo grupa Gorilazz koja je eklektična i čije su pesme veoma raznovrsne. Ja sam vodio tu sekciju gudača, bio sam koncermajstor. Veoma oslobađajuće iskustvo jer svi mi smo došli iz sveta klasike, iz jednog regimentalnog pristupa muzici, pripreme, a onda je tu sve drugačije - reakcije publike, energija, volumen. 

Koliko mi je značilo u karijeri? Hm... u subjektivnom smislu mi je dalo ideju da je nešto takvo korisno, nešto što mi se svidelo i ako mi se ukaže prilika voleo bih da opet probam. Kasnije je usledila saradnja s Vlatkom Stefanovskim i još neke prilike kada sam mogao da kombinujem i muziku koja nije klasična. Iskustvo koje mi je otvorilo prozor prema jednom drugom svetu koji nisam poznavao i u kojem sam uživao. 

Radiosarajevo.ba: Po svemu izrečenom, ali i po onome što znamo iz vaše karijere, očigledno je da živite život punim plućima, a to je toliko različito od stereotipa o velikim muzičkim umjetnicima kao, dopustite nam izraz, 'robovima svog instrumenta'. Kako, kada i zašto ste formirali ovakav modus vivendi?

Milenković: Ja mislim da je to jedan prirodan tok. Prvo zato što sam znatiželjan kao osoba i sve me interesuje. Zatim, proživio sam nekoliko života. Prvo kao klinac, cela ta karijera kada sam puno svirao, putovao, radio. Onda sam morao sve to, ranih devedesetih, da promenim i da krenem ispočetka. Da utrostručim rad i da se dokazujem sada u odrasloj konkurenciji.

Sve je to podrazumevalo ogroman rad, disciplinu, odricanja, strest, ali i možda neke propuste. Kao klinac išao sam u 'običnu' školu, družio sam se sa vršnjacima, igračke, video igre, znači nije mi uskraćivano ništa. Ali kad morate par sati dnevno da vežbate, pored svih drugih zadataka, ili kad niste u školi onda ste na turneji, tu se neka interakcija izgubi. Pogotovo u srednjoj školi, kad se povećao broj sati vežbanja, možda sam neke stvari propustio. 

Onda sam uvideo, da bih obogatio svoj izraz, pristup životu, sebe kao osobu, morao sam da radim na tome. Koristio sam bilo koji način da sebi otvorim vidike. Da li je to kroz samu muziku ili nešto što naizgled nema. Ta potreba se, dakle, stvarala usput jer sam hteo da se razvijem kao ljudsko biće. Taj rad i dalje nije gotov. To da se stalno unapređujemo, da razvijamo aspekte našeg bića - fizičke ili emotivne, intelektualne, duhovne, taj posao ne bi nikada trebao da stane. 

Kako možemo reći - sad znam sve, sve sam uradio i naučio? A kako u tom procesu postoji mogućnost da inspirišem i druge da krenu mojim stopama, onda me  to još više inspiriše da radim na sebi.  

Radiosarajevo.ba: Gospodine Milenkoviću, hvala za vaše misli koje ste podijelili. Dobrodošli u Sarajevo!